Naša stvarnost

128 MILO NIKOLIĆ

to je bogailsivo veza, bogalsivo poslova. A Persa sjedi opel, s rukama u krilu: djecu ne umije da vaspitava, kompo? joj se kisjeli, haljinu ne umije odabrali, ne umije ništa sem da se žali na život i da ždere. | djeci je zapečaćena budućnost, kći će se ozloglasiti, a sin („ah, to prokleto derište koje neće da uči!!)... a on, on će slradati najviše, oči čitave čaršije će se izbuljifi u njega: Eto, to je taj i faj, takav i takav i takve i fakve slvari su bile kod njega u kući. Znoj mu je izbijao po ćelavom fjemenu. Svi su ćulali sad, bespomoćni, kao pomrli. | kuća je bila kao grobnica. Samo što je žena plakala i čulo se gugufanje najmlađeg djelela i daleka škripa seljačkih kola.

A zašlo sve fo da se desi? Zbog čega? | zašto Persa plače? | hoće da ga zadave tom gnjilom fišinom?

— Ti, fi si svemu lome kriva! Ne znaš šla je vaspitanje: služavku lreba vaspilati i djecu treba vaspilati. Ti! A sad cmizdriš .. .

Pavle zaturi ruke na leđa i steže pesnice. Tu freba učiniti nešto. Ali šta? Brzo, kao pri kupovini svinja kod njegovog pokojnog oca Mladena, oživlje i njegova misao. Bila je jesen i magle su se vukle srbijanskim selima. Gomile seljaka u šuburama, glibavi do koljena, sa volujskim kolima, dogonili su u grad svoju marvu. Užirene svinje su ležale, frome, zaglibljene u blato i frgovci su ćufke hodali između gomila okamenjenih seljaka, kao pacovi kroz hrpe prnja i starog zaboravljenog namješlaja u napušltenom domu: bijesnio je carinski rat između Srbije i Ausfro-Ugarske. Gazda Mladen je zabrinut i umoran slajao na gomili balvana zajedno sa sinom. Mučali su i gledali pazar koji se slijegao ispod njih. Sve življe su igrali starčevi prsti na debelom štapu, a oči, plave i dobroćudne, dobivale oštar bljesak kao s vrha noža. Najzad je otac pljesnuo sina po ramenu i rekao: „Da se kupuje. Nijedan rat ne fraje hiljadu godina” ... Tu hrabrost pred rizikom Pavle nije imao. Ali je uvijek želio da je ima. U frenucima jezivog lebdenja između pobjede i poraza padao je čas u depresiju, čas u ludačku hrabrost. ,

On se raširi sav nasred sobe. A soba, kuća, sve mu je bilo lijesno. Grmio je, lupajući rukama.

— Boga vam vašega, šla ste se skamenili? Ovamo, ovamo svi! Po doktora Spasića trčite! Šta fu?

|I kad se svi okupiše, njegovi pokreli poslaše silni i nervozni: neka idu, neka frče svi, zaboga-miloga! Doktor Spasić je slari kućni prijatelj, Pavlov prijatelj, možda će on nešto moći da učini, da pregleda samo ... Ali šla radi Mita, što se on ne vuče u svoju sobu, nego on hoće po doktora? | šla da se kaže doktoru? Šta da kaže Cana? Ona je fako nespreina. Treba reći... Persa je kršila ruke, još dublje se uvlačeći u fotelju.

Služavka je slajala na vrafima, sa sudoperom u ruci.

— Oh, Pavle, vidi je! Vidi zmije! Nje bezdušnice kao da se ništa ne liče! Ona radi, radi vidiš li je? Šta smo mi samo Bogu zgriješili?