Naša stvarnost

149 LJUDI — DOGAĐAJI — KNJIGE

iz razloga što takvo delo pomenufi Miroslav Krleža i nije napisao, što uostalom nije lepo od njega. Da je znao kako će mu delo korisno poslužiti za merenje „širine sagledanja i dubine zahvaltanja”, on bi verovalno svoj roman „Povrakak Filipa Lafinovicza” nazvao onako kako je navedeno, da ne bi, nehotice, refroaktivno, demantovao svoje oduševljene obožavaoce, koji od njega obožavaju više još jedino Zvonimira Šubića.

Ništa protiv Zvonimira Šubića, savesnog književnog frudbenika u feljtonskom delu „Politike”. On ima izvestan mali talenat (rečeno bez polcenjivanja), izvesnu sposobnost zapažanja „en detail”, čak i dar dosta živog koziranja. Ne bismo imali ništa profiv njega kao pisca feljtona iz provincijske sredine, feljtona sasvim na nivou fog uglednog dnevnog lista, koji ga je ofkrio i pružio mu polje za razvitak svoje pripovedačke delafnosti. Ali na nesreću svoju i nas čitalaca, simpatični Zvonimir Šubić dao se na pisanje široko sagledanog i duboko zahvaćenog psihološkog romana, u kome se sem foga rešavaju još i skoro svi društveni problemi, a pored toga još dao povoda da ga njegovi (ne) kritični preporučitelji dižu iznad Stankovića i Krleže rečima koje su „daleko od svake prazne reči samo jedne obične reklame.” Tačno je, doduše, da su še reči daleko od (praznih ili punih) reči samo jedne obične reklame. Priznajemo da je ova reklama vrlo neobična. Ali nas čitanje ovog dela, po preporuci ovih inauguratora „Nove Zore” u našoj književnosti, nije uverilo u fo da je to delo zaista takvo. Pri tome nismo zluradi.

Zvonimir Šubić je ovde dao neku balkansko-panonsku varijaciju Karole Kenikat iz Glavne Ulice, sa fom razlikom što njegova Karola-Marija nije uverena infimno ni u kakvu svoju misiju nili pak živi svojim živofom u romanu, i što Glavna Ulica Đurđevca ne vodi kroz ceo svet kao Glavna Ulica Ljuisove Golfer-Prerije.

Ambijen} zbivanja romana je jedna bolnica u bosanskoj palanci, a karakteristika te palanke, čija je kvintesencija fa bolnica sa nesavesnim lekarom, infriganskim personalom i fupim bolesnicima, jeste da je fo moralna kaljuga u kojoj se vešto krade, politikanski vara i vrši preljuba angro. U centru pak fe banalnosti je „šengajst” Marija, neshvaćena i nesrećna žena doktora Stojanovića, koja na slotfinama sfranica ovog 400 slrana jakog romana ne može da objasni sebi zašto je ona slrana svojoj okolini i svome seljačkom mužu, da bi na kraju, pošto je najzad našla svoga pravog druga u osobi socijalnog borca Predraga, poginula od živolinjske ljubomore sluge Jusufa, kome se jednom, u irenušku slabosti i očajanja, bila podala. Tu su još, pored bolničkog personala i palanačke inteligencije i pofenfata, prekaljeni socijalni borac Predrag, koji istučen od nahuškane mase dolazi do saznanja o fome da „lični čin” nije efikasan i da freba sve prepustiti „unufrašnjoj živofnoj matfemalici” koja će dovesli do boljih stanja, i njegov verni učenik, naivni idealista Siniša, bez školovanja doduše ali in-