Naša stvarnost

DESCARTES 143

teligentan i načitan, koji polazi s njm u simboličnu borbu za osvetu Marje.

Treba istaći da, iako u knjizi gotovo nigde nema slvarno umehnički oblikovanih mesta, ubedljivo i plastično datih figura ni sugeslivnih almosfera, u njoj ima zaista uspelih stranica lifterarnog registrovanja, malograđanskih dijaloga i intriga po kafanama i palanačkim cenfrima, i uspelih momenl-snimaka iz palanke. Uspeli moment-snimci su, međutim, mahom oslabljeni umefničkim kolorisanjem u vidu refleksija, filozofiranja, političkih i ideoloških maksima, onako kao što provincijski fotografi popravljaju fotografije snaša kolorisanjem dukata zlatno a obraza rumeno, unoseći u zanafski rad „umefnički elemenaf”.

Da nije knjiga na fako nesolidan način lansirana, možda bismo je više frefirali kao manje-više uspelo ,umelničko-obrino”" delo sa pripovedačkim kvalitetima. Ovako, iz pravičnosti prema Bori Stankoviću i Miroslavu Krleži (čiji „Povratak Filipa Lafinovicza” nije njegovo reprezenfalivno delo), i iz ljubavi prema književnosli, moramo da izjavimo da je nedozvoljeno poređivafi ta dela, nedozvoljeno ukoliko postoje ikakvi kulturni obziri. Za nas su li obziri jači nego obziri prema Zvonimiru Šubiću, koji nam inače, sem svoje „unufrašnje živofne mafemalike”, nije ništa skrivio. 1. P.

POVODOM 300-GODIŠNJICE DESCARTES-ovog GOVORA O METODI

„Pofomsivo je uprosfilo pisca Govora o Melodi (Discours de la Methode), koji nam se, kroz fri veka školskih komenfara, čini beskrvnimk bezbojnim, nekom vrstom feorema pušlenog kroz jednu hladnu i bezličnu mefafiziku. Pravi Descartes je sasvim drukčiji. On je borac, sfrasno, živahno biće, čovek koji ima živce, čovek koga je melfafizika dosta brzo zamorila, o lome nam se sam ispovedio” (Maxime Leroy). Renć Descartes (Dekart, 1596—1650) je imao samo reči prezira za erudile zafvorene u svojim sobama i u svojim knjigama, a i sam je bio sve drugo pre no „kabinefski čovek”. Pišući jednom prilikom o prednostima univerzalnog jezika, izjavio je: „Seljaci bi bolje mogli da prosude o istini stvari nego što danas čine filozofi”.

Descartes je imao prilično buran život. Mnogo je putovao, u vreme Tridesefogodišnjeg rata bio je najamni vojnik i učestvovao u bifci na Beloj Gori (1620) proliv Čeha. Kad mu se dosadilo ratovanje, sklonio se, obogaćen mnogim iskustvima, u relafivno slobodoumnu Holandiju, gde je otada gotovo stalno boravio.

Filozofska i naučnička delafnost Descartfes-ova bila je veoma mnogosfruka. On se inferesovao za probleme rada i higijene, sanjao je o popu larnoj nastavi, bavio se hemijom, smišljao je kako da se „aulomaklina” (praoblicima mašina) smanji frošenje ljudske snage i ublaži zamor rada; praktikovao je medicinu, u čisto realisftičkom duhu, očekujući od nje da omogući ljudima bolji i srećniji živof. Govorio je proliv rafa, cenio manuelni rad, i želeo da ga, pored muškaraca, čitaju i žene, što je sve, za njegovo vreme, bio znak gotovo bogohulne naprednosti. Ono što treba naročito istaći u