Naša stvarnost

144 LJUDI — DOGAĐAJI — KNJIGE

svim ovim preokupacijama i naslojanjima, fo je praktični duh koji ih prožima. Ova stalna briga o budućnosli čovečanstva, sa ciljem poboljšanja uslova čovekovog živofa na zemlji, dopušta da se govori o Descarles-u kao prethodniku napora Enciklopedista i velikih francuskih socialističkih ieoreličara iz počeika XIX veka.

Svoje glavno delo Govor o Metodi Descartes je objavio u holandskoj univerzitešskoj varoši Leiden-u, pre punih 300 godina, 1637 — 4 godine posle osude Galilejeve. U tom svom delu, polazeći od metodične sumnje primenjene na celo ljudsko znanje, odbacujući iskustvo čula kao varljivo, i proglašujući mafemaličku melodu uzorom čitave nauke, Descartles oikriva u čuvenoj svojoj rečenici: „Cogito, ergo sum” (Mislim, dakle jesam”), iskaz koji je smalrao idealom svih očevidnih islina.

„Karteziansku filozofiju karakleriše pre svega racionalizam, lojest feorija saznanja koja drži da je razum izvor saznanja, a kriterium istine jasne i očevidne ideje”. Važno je, međulim, naglasiti da ovaj intelektualizam nije sprečio Descartes-a da, pored duše, prizna kao samostalnu supstancu i makferiju. Poslojanje spoljneg svela on, doduše, zasniva na „Božjoj istinoljubivosti”, ali na području fizike, nestaje njegovog dualizma. „Tu on sasvim napušla razgovore o prvom uzroku (Bogu) i daje niz maferialističkih Hvrđenja... Karleziansko matemaličko-mehanističko fumačenje fizičkih pojava naslavilo se i u XVIII veku. Zbog toga se može reći da je francuski materializam prcizašao, između osfalog, i iz kartezianske fizike”.

Mišljenja o značaju i vrednosli Descartes-ovog dela su i danas, posle 3 veka, podeljena. A ukoliko se ide dalje u prošlost, bliže Descarles-u, ia podvojenost uzima sve ošlrije oblike. Neki od njegovih savremenika proglasili su ga bili plagiaftorom, pa je njima prišao i Leibnilz koji mu je, međutim, toliko dugovao. U XVIII veku d'Alembert ga je visoko uzdizao, dok mu se Volfaire, kao ofvoreni Newion-ovac, rugao i Ivrdio da je unazadio čitavu nauku za 50 godina. Louis XIV je, pod pritiskom Isusovaca, zabranio svaku propoved prilikom sahrane njegovih posmrtnih ostataka u crkvi Sf. Germain des Pres, a Konvent je, u fazi oduševljenja za Razum, bio odlučio 1793 da se prenese u Panfeon.

Raznovrsne reakcije izazvao je i Descarles-ov slav prema religiji. Zbog svojih pogleda na veru bio je sumnjiv i Univerzitetu i Crkvi. Progonili su ga i lIsusovci i ortodoksni profestanti. Sumnjičen je za jeres, pa čak i za ateizam. S druge slfrane mu se prebacivalo i prebacuje što nije dovoljno odlučno uslao u odbranu Galileja kada je ovoga Crkva osudila. A ima ih čak koji su pokušali da vežu Descartes-a za Tomu Akvinskog i za stednje vekovnu filozofiju, i da ga proglase za katoličkog naučnika! Descartes je, međulim, čak i svojim preteranim poverenjem u snage razuma bio beskrajno bliži velikim, odvažnim duhovima Renesanse, nego li duhovnicima Srednjega veka.

Nema sumnje da je Descarles zaista imao suviše poverenja u razum, i da je pofcenio ulogu i važnost iskusiva. Ali nema takođe sumnje ni da se svim svojim bićem i delom suproistavio načelu autoriteta srednjevekovne skolastične filozofije. Pored Bacon-a, Galileja, Hobbes-a, Gassendi-a i drugih, i Descartes je doprineo razbijanju stega u kojima je feudalizam bio okovao ljudsku misao, doprineo rušenju čitave ideološke zgrade podignule na feudalisfičkom poretku. Dok se srednjevekovna filozofija ograničavala na lo da