Naša stvarnost

154 , LJUDI — DOGAĐAJI — KNJIGE

je Hedilja u vezi sa Valencijom i crvenima: „Meni je došlo da skočim od slola i da udarim foga gospodina, koji mi je saopštio slvari koje padaju s neba.” (Ibid.)

Dosledan svome oduševljenju za vođu falangista, koji je nacionalista ali i socijalisja (ili skraćeno: nacional-socijalista, što je valjda sasvim slučajno isftovelno sa nemačkim ferminom istovelnog značenja), g. Crnjanski razočarano naslavlja: „Ali ja ne mogu ništa da razumem od jedne Španije u kojoj pomrčina progufa 48 pairiofa, bez ikakvog suda, u kojoj šefove jedne organizacije, koja ima više zasluga od svih španskih generala, hapse i možda sfreljaju, opfuživši ih da su izdajice i da su ljudi Valencije. Jer akva Španija neće nikog oduševiti, pa bio on sto pufa nacionalista, jer takva, Španija nije ništa novo, nego je fo ona stara i jeziva Španija inkvizicija i Španija ubistava bez suda... Što se mene fiče, ja smatram da sam se i suviše oduševljavao za generala Franka, i da je vreme po povrafku iz Španije, da obuzdam malo svoje oduševljenje. A što se liče nacionalizma, nacionalizam u Španiji koji ne bude vodio računa, pre svega, o polrebi socijalnih reforama, ne vredi ni vrednost mačkinog repa.” (ibid.)

G. Crnjanski zna šla su Frankove namere: „On priprema povratak burbonske dinastije.” (Vreme od 2-VII-1937, br. 5551).

G. Crnjanski fo i shvata i odobrava, ali: „Ono šfo podvlačim u ovom slučaju nije namera, nego način: kako general Franko priprema momarhiju u Španiji! On priprema faj povratak poglavito infrigama i nasiljem. General Franko i njegova fafalna okolina nisu hfeli da sačekaju prirodni fok stvari. Intrigama i nasiljem oni su postavili ljude sebi odane na čelo fih monarhističkih milicija, a onoga ko nije hfeo da pristane na taj način rešenja pifanja, progufala je prosto pomrčina. Jedan veliki zanos pravih nacionalista, koji ujedno fraže i reforme, socijalne reforme, preistavljala je sfranka španskih falangista. Ona nije htela da se pitanje monarhije već sada rešava. Franko je smrvio šefove ie sfranke, ma da je fa stranka prva izašla na ulicu da se bije sa komunistima i mada je ona ginula za Španiju onda kada od generala Franka nije bilo ni glasa i kada je on primao plafu republikanskog šefa generalšftaba. Iskoristivši sadašnja feška vremena, general Franko i njegova okolina, dovela je na sva komandna mesta svoje ljude, bez obzira na patriotske zasluge... Ono što je najgore, fo je mišljenje koje o pofrebi socijalnih reformi u Španiji, u okolini generala Franka vlada. Meni je šef obavešfajnog otseka generalštaba i jedan od glavnih poverenika Franka fumačio kako u Španiji socijalnih problema fakoreći jedva i ima! Zemlja je bogata, seljak je bogat i samo je boljševička propaganda kriva da se Španija razglasila u svefu kao zemlja socijlanih sukoba i pofrebe velikih reformi! Meni se od ovakvog shvalanja kosa na glavi dizala. Međufim, šfa sam mogao da radim! U Španiji se danas, i kad se dolazi kao prijafelj, sa dobrim vezama, lako zaglave apsanska vrala...” (ibid.)

G. Crnjanski je, dakle, vafreni pristalica socijalnih reformž u smislu korporalivnog sistema, po programu falangističke frakcije fašizma, fašizma Hedilje, „nacionaliste, ali i socijaliste”, a proliv monarhisličkog fašizma generala Franka. Tako je bar pisao uoči nadiranja ilalijanskih frupa na Sanlander i pred povlačenje nemačkog generala Faupela iz Španije.

Pav.