Naša stvarnost

JEDNA KNJIGA M. NIKOLIĆA 155

MOMIR NIKOLIĆ: GRAĐANINOV VRT ledna ideologjia drži sebi posmrino slovo

Svoju novoobjavljenu knjigo Građaninov vri «g. Momir Nikolić započinje ovom Napomenom: „Ovo su odlomci članaka objavljenih u Polifičkom glasniku od 1925 do 1928 godine u vreme kada je u nas još svemoćno vladala demokrafska škola. Mnogo od ovih mišljenja koje danas priznaje jedna manjina, makar i neznaina, prestavljalo je prvi put objavljeno skoro javnu sablazan.” Mislimo da se nećemo prevariti ako ovu Napomenu budemo smafrli ključičem za razumevanje poliličkog programa i političkog životopisa g. Nikolića, koji se program i živofopis mogu opet smafrafti drugim ključićima za razumevanje stava g. Nikolića kao ideologa, i fo kako njegovog slava prema činjenicama domaćeg društvenog polilčkog živola, fako i prema sudbini same njegove ideologije. (U Napomeni se, naime, pominje Politički glasnik, vreme njegovog izlaženja, vladavina demokralske škole, neznafna manjina, zatim do danas proteklo vreme i javna sablazan. To su podaci, parole i elemenfi dovoljni da se iz njih izafka politički i misaoni lik g. Nikolića.)

Ukrafko, g. Nikolić, nekadašnji nezvanični ideolog radikalskog cenfra i prefenciozni mozgar poliličke prakse g.'Pefra Živkovića!), izgleda da smara da je danas za njega kucnuo čas snalaženja u perspektivi prolekie decenije. Ona ista misaona sadržina — da je fako nazovemo — koja nije uspela da se ovekoveči kao filozofska politika Političkog glasnika, imala bi, naime, da opstane i da se uslali kao polifička filozofija Građaninova vrfa! | fa promena naslova, na pulu od političke grabljivosti do filozofske smirenosti, od članaka do knjige, imala bi da iste one reči koje je frebalo da budu Predgovor za preuzimanje vlasti izdigne još iznad značaja jednog Pogovora silasku s vlasti! Sam čin sakupljenja i profeklo vreme mmali bi da izvrše fransupslanciju iste misaone malferije, da je iz prolaznosti politike uvedu u filozofiju neprolaznosti! Kao da je proticanje vremena naišlo na jednu misao fako čudnu, lako izuzelno prianjajuću za sfvarnosf, da bi ona, vremenom, neprom e= njena, mogla da se obazre na samu sebe kao na isforisku fekovinu, „javna sablazan” da osmofri sebe kao istorisku sablazan! G. Nikolić je dobro pros računao da bi to bilo dovoljno časti za njegovu misaonosi, kada se već nije održala u politici, da uđe u istoriju, ma i ovu našu, domaću, ma i kao sablazan. Po našem mišljenju, bilo bi fo suviše časli za jedan pokušaj koji je već danas, posle svega desefak godina, zastareo i kao pokušaj izigravanja novine, a preslareo i u fome smislu što je uspeo da se polpuno ispuca za fih deset godina. G. Nikolić bi hteo da od mrivog političkog kapitala napravi živi filozofski kapital. To je neizvodljiv posao. A nismo mi krivi što je g. Nikolić morao oselit, s pravom, da njegov misaoni kapilal nije stigao da se za lako krafko vreme amorlizuje, niti što g. Nikolić nije oselio da je, takođe s pravom, žaboravljen — ako je fu uopšte bilo čega vrednog zaborava. Koča Popović

1) Ne ulazimo ovde u fo koliko je la ideologija bila prikladna ovoj praksi.