Naša stvarnost

88 DANAŠNJICA | je važno šlo oni prihvataju nove oblike. Ispod tih oblika provućiće se pobedonosno pravo gospodara varvarskog, neuviđavnog i apsolufnog. A zna se već ako se gledište gospodara prosfre po narodu, da se narodno smafra za plebejsko, a sfvaralački nemir koji dolazi od naroda nabacuje mu se kao zločin. Tada počinju duga razdoblja kada prava kultura postaje sramna, pogibeljna i nezakonifa. Tako, vekovima već, nazadni srednjevekovni impulsi zapovedaju španskim živofom. Posfalo je pofrebno da se izgradi, protiv preobražavajuće snage masa, čilav organizam kulture koji'bi potpuno upio u sebe feudalno gledište.

&«

Poznato je da se, ako je jedan narod izgubio istorijsko tle pod not gama, obrazuje u prosfransfvu svela neka vrsta kolline. Pred fom koflinom zasfaju sfrane vode, koje tu gomilaju osfafke prispele sa najudaljenijih vrhova. Ko nije gospodar sluga je. Oikada se feudalni duh užljebio u nju, Španija ima izgled kolonije. Sefimo se da su Luj XIV i Napoleon poslupali sa njom kao sa poščinjenom zemljom. Zbog foga su njena umefnost i književnos} izazvane slranim uzrocima. A izdajstvo je dvostruko: jer podrazumeva zakašnjenje i jer se poziva na 'pozajmljene izvore.

«+

Međufim, znamenifi duhovi su fvrdili da je španska literatura cela narodna. Zar se nije ukazalo da je najnerazumljivija književnost u Španiji natopljena infilfracijom iz naroda? Ja neću poricali ovu pojavu, ali nam ona poišvrđuje ono što smo rekli. Narodni impuls, koji je supstanca obnavljajuća, revolucionarna, ne može da umre. Prihvaliti fo, značilo bi priznati i ulični osvešlani besmisao, po kome su mnoge zemlje neizlečivo, definitivno name–njene agoniji, i prisfati na fo da su izvesne ljudske zajednice došle na svet da poreknu život i da ga ospore.

Zato što je bio pogažen impuls naroda osvelio se u Španiji na taj način što se pogađao sa svojom neprijafeljicom, erudicijom, koja je došla spolja. Ali ni u jednom frenužku, do danas, faj impuls nije paklizirao sa neprijafeljem. Pufeno i krvno spajanje, neophodno za svako istinsko jedinstvo, najavljuje se, danas, u' zadnjem slivaranju španskih pesnika i slikara našeg vremena. |

+

Zalo već dodirujemo dolazak fog jedinstva, nastupanje le sinteze koja povlači za sobom, ne samo književnu celost, već i bujanje celog čoveka, rađanje jedne španske umetnosti.

Vrlo: dobro znamo da će pesnici i esejisti, površniji od Leon Felipe-a, uskoro proglasiti, zadovoljnim glasom, da je njihova budna sves! proizvela to čudo, i da su oni odgovorni za smrt starog rascepa.

Bilo bi bespredmefno pilafi ih da li su se oni, na nedelju dana pre pobune, podavali još uvek lovu na mračne slike i vežbanju u faštim virftuoznoslima. ~ i

Do samog praskozorja fragedije, ovi pisci su bili savršeni pretstavnici aristokratske: struje, tuđih fežnji, punovažni naslednici anfi-narodnog oblika i branioci — sve dok narod pristaje i može — jedne beskrvne umetfnosti manjine.

Sve dok narod može i pristaje, umefnost, kao i politika, bile su njegovi Tajni neprijafelji. Danas, voljom naroda, umelnost i politika počinju da bivaju