Naša stvarnost

8 ĐORĐE KOSTIĆ

dve navedene, služila je Vuku kao osnova za njegovo jezično ispitivanje. Međutim, kada je u pitanju fonematska transkripcija, mi znamo, po poznatoj definiciji D. Jones-a*, da je potrebno imati za svaki onaj glas, i glasovnu varijaciju, po kome je moguće vršiti razlikovanje reči, poseban znak, a u slučaju glasovne varijacije, ako ona nije afonematske prirode, takođe poseban znak. Iz gornjeg navoda se vidi da Vuk nije bio sklon da izradi Jedan znak za jedan foneme, no Je samo izradio akceniske znake (priglasila), koja ie upotrebljavao uglavnom kada su bile u pitanju reči koje bi se prema akcentima razlikovale. Vuk nije izradio, stoga, potpunu fonematsku .azbuku (B.T.), smatrajući dafonematska uloga akcenata treba da bude notirana, dok njihova konstitucionelna uloga ne.

12. Ovo može izgledati da je uprošćena Vukova azbuka neprecizna, kada su u pitanju vokali, i da ne odgovara njegovom načeiu: Onoliko prostih slova, koliko može biti prostih glasova. I to je tačno. Uprošćena Vukova azbuka Je neprecizna, i nije potpuno dosledna navedenom principu. I baš u tome, sa stajališta jezičnog razvoja, leži njena vanredno pozitivna uloga. Fiksiranje jezika putem pravopisa može usporiti, i uticati na jezični razvoj na taj način, što bi se održavala Jedna jezična faza kao «ispravna», i kao obrazac pravilnog govora nametala narednoj i narednim razvojnim fazama. Ostavivši pravopisna pravila u pogledu akcenata neobaveznim, Vuk je oslobodio akcentsko razvijanje jezika stege dogmatičnog zadržavanja na jednoj njegovoj etapi. Ako se jasno uvidi važnost akcenata, koji u našem jeziku još uvek igraju vidnu ulogu, važnost uloge njihovih muzičkih elemenata zasnovanih na laringealnom sistemu, i našeg današnjeg jezičnog pripadanja tonskim grupama, vidimo, da Vukov pravopis ostavlja potpuno slobodan put ka višim, netonskim jezičnim fazama, odnosno, ka prenošenju kvantitativnih govornih elemenata (uloga larinksa) ka muzičko kvalitativnim osobinama govora (uloga rezonatora).

13. Treba primetiti razliku u shvatanjima akcenata kod Vuka ı Daničića, budući da je Daničićevo shvatanje preovladalo, dok je Vukovo ostalo nedovoljno razvijeno od strane njegovih sledbenika. Kada Vuk govori o akcentima, on govori o njima u vezi sa vokalima i sa slogovima. «Svaka rieč sostoji se iz jednoga, ili iz više slogova; n0 ovi slogovi kako u govoru, tako i u čitanju neizgovaraju se svud jednakim glasom, nego se na nekim slogovima glas manje ili više produžuje, na nekima pak skraćuje, a na nekima podiže; zato su izmišljeni neki znaci, s kojima se naznačuje to promjenjivanje glasa. » Iz ovoga se vidi da su slogovi u pitanju, a ne pojedinačni glasovi. Na drugom mestu (u predgovoru za prvo izdanje rečnika), koje je ovde navedeno, Vuk govori o vokalima u vezi sa akcentima. Neobično je važno imati na umu, kad su u pitanju akcenti u srpskom jeziku, da se mora voditi računa i o slogovima reči, kao i o vo-

* Daniel Jcnes: On Phonemes.