Naša stvarnost

BORBE 1 IDEJE 121

sivarno imamo čeliri: srpski, hrvaiski, slovenački i — jugoslovenski. U tom je izvor svih pofeškoća: nema još ni jedinstvenog pojma, ni jedinstvene ideje o nacionalizmu koji freba da bude nosilac države. Usled sfrahovitog rima poslerafnih svešskih događaja u nas se kroz dva decenija još uvek neumorno raspravlja pitanje: jesmo li jedna ili fri nacije? Stare razdvojne sile ponovo su se javile; posle integracije noslupila je izvesna reakcija desintegracije”. Ali, u prkos svemu, g. Dvorniković je daleko od svakog pesimizma: on uporno veruje da stvorena država znači realne mogućnosli da se oslvari njegovo idealno Jugoslovensivo, pošlo „latinskog hiposlaziranja države nikada u nas nije bilo, jer u državi osećamo pre svega srefsivo za višu čovečnosi”. Selimo se, uzgred, kako se je išlo ka toj „višoj čovečnosti” pod onim režimom čiji je zvanični filozofski tumač bio sam g. Dvorniković; poslušajmo šta danas narod govori o Tom režimu! | g. Dvorniković sasvim jasno ocrtava perspeklive: „Nedovršeni fakat jedne nacije stvorio je državu Jugoslaviju. Dovršeni faka} države ima sada da donese, svojom regresivnom snagom i dovršen faka} jedne nacije. Proces naporedan, dvosfruk, dakle i ubrzan. Sve negalivne sile koje bi htele da razbiju tu homogenisanu sadržinu nacionalno-državne celine zakočene su živofnim imperalivom log inlegrisanja i sfrahovitim spoljašnjim pritiskom fuđih, još uvek neprijateljskih sila oko nas”. Zamisao i polhvat da se takva zamisao oslvari davno su poznali — to je polilički credo J.N.S; to već godinama istrajno permuhiraju gg. Banjanin, Demeflfrović, Anđelinović . ...

Čitavi kuliurnoistorijski barok g. Dvornikovića u krajnjoj liniji se završava poliličkim programom J.M.S. „Morfologija istorije”, kakva se ocrtava kroz spekulisanja g. Dvornikovića, freba da bude naučna polpora njegovih zaključaka, treba da nas ubedi u realnost, pa i u neolklonivost ocrtanih perspektiva. Istorijski razvoj izgleda po g. Dvornikoviću kao jedan iracionalni proces, proces u kome vreme i krv čine svoje. Slfidljivo misticiziranje istorije i bojažljivi rasizam najomiljeniji su lajflmotivi svakog umovanja g. Dvornikovića, i sva ta umovanja se objektivno svode na misfifikaciju. Na taj način g. Dvorniković o cenfralnim pitanjima naše današnjice govori veoma nesavremeno; on upravo arhaizira sadašnjosi. G. Dvorniković smatra da se je borba ideja u glavnom dokončala, pa nam po malo i profetski već objavljuje koje su ideje pobedile. Ali izgleda da borba ideja toliko zaokupljuje q. Dvornikovića, da on jedva i naslućuje — ili neće da nasluti — pravi smisao društvenih borbi koje se kod nas i danas vode.

Palelično a ponekad i fronulo g. Dvorniković meditira o ovom našem vremenu; slika nam porirele značajnih savremenika i genija prošlosli; frudi se da nam kao La Bryere prikaže fipove naše sredine, da izobliči negativne karaktere koji u njoj ofrovno delaju; razglaba nam o problemu žene i žensivenosli... Govoreći o anahronizmima Evrope i Amcrike g. Dvorniković citira