Naša stvarnost

SAMOĆA 23

Stlorožev je znao za Lenkine podvige, i pretio mu je prstom. „Izvućeš bafine jednoga dana zbog svih fih žena.”

„Misliš”, grohofom se smejao Lenka, „a baš one nas jure. Nema više momaka u selu, one fraže samo da ih milujemo. Možeš pokušati, one će fe lepo primili.”

Pjotr Ivanovič bi otlpljunuo s gađenjem i odlazio dok se Lenka smejao od sveg srca.

„Đavolji sine, mangupe, ženskarošu.”

Posle jesenjih događaja Pjofr Ivanovič je prepuslio Lenki i Andrijanu, svome šuraku, svu brigu oko imanja. Andrijan, starac sa belom kosom, provodio je svoje dane u mrmljanju. Lenka je obilazio dvorište, pevao pesme, dok je Pjofr Ivanovič sedeo zaivoren u kući, na klupi, držeći nezgrapne ruke na slolu. On je čitao i pročitavao Bibliju, fražeći u njoj osudu novog porelika. Prorok je rekao: Njihova vlada će frajati 18 meseci, posle čega će doći veliki knez Mihailo i sve će ih poslati dovraga. Ovaj Mihailo je jedan Romanov, ali ću se ipak bolje s njim sporazumeli nego sa bratom Sergijem. Neka ga đavo nosi!

Nigde nije išao osim u crkvu, nije se više javljao svojo} braći, grubo je razgovarao sa svojim sinovima.

I niko ga nije voleo, osim Koljke.

%

,

Umalo šlo ne uhapsiše Pjolra Ivanoviča. Beše prsnuo jedan ločak u mehanizmu: Čeka je počela kupili, famo amo, prijalelje Pjofra Ivanoviča. Obaveštfen, Pjofr Ivanovič umače.

Pelnaest dana je lutao kroz šumu ne znajući upravo gde je. Zima ga zaleče u jednoj kolibi od zemlje, usred česlara. Hranio se mesom divljači ulirući brižljivo i lukavo svaki frag kuda bi prošao.

Često, dok je nevreme besnelo, i on se morao sakrivali u svojoj kolibi, Pjofr Ivanovič se mračno smejao, sećajući se svojih podvala prolivnicima. Bio je pun mržnje za sve ljude, sva nada su mu bile frupe koje je vrbovao Anfonov.

Kiša je padala nekoliko dana neprestano, koliba je bila prepuna vlage. Jednoga dana, Pjofr Ivanovič se probudio sav pokisao, s prsla je bilo vode po zemlji. Uzalud je pokušavao da zapali vafru: mokro granje od jasike se samo dimilo i gasilo. Pjotr Ivanovič ne uspe da se zagreje, drhtao je od zime, osećao reumalične bolove u nogama, glava ga je bolela.

Storožev shvali da je bolestan, da ne sme više ostali u kolibi, da freba fražifi kakvo sklonište za zimu. Odlučio se da ode kod svoga prijatelja, šumara Filipa, čiji sektor nije bio daleko.

Išao je jedva primelnim sfazama, duž baruština oivičenih irskama, gde je česlo lovio sa šumarom; noge su mu upadale u barovito zemljište, padao je na hladnu i klizavu zemlju i dizac se ponovo, odmičući, uprkos svemu, vođen nagonom....