Naša stvarnost

10 · BRANISLAV NUŠIĆ

duhovnu almosferu stalnu borbenosi i divnu svežinu. Nušić je umro duhovno toliko svež i mlad da bi mu i dobar deo naše omladine mogao zavideti. Zbog loga nam je iako feška, u ovim danima, njegova smrl.

Gustav KRKLEC

PISAC KOJ JE OSEĆAO POTREBE SVOGA DOBA

| sam Branislav Nušić se smeškao pri frazi „O mrivima samo dobro”. Jedna od njegovih najboljih osobina bila je baš nadmoćna ironija prema konvencionalnim frazama i raspoloženju ad hoc. Zaflo ne ireba iz obzira prema velikom pokojniku govorili o njegovom delu samo lonom naekritične ganulosli. Mnogo šfa iz njegovog vrlo plodnog književnog rada oslaće za buduće generacije kao kulturno nasleđe, no ponešlo će i proći, uslovljeno uskim okvirima jedne sredine u određeno doba. Danas, kada ga mnogi neiskreno uzdižu, pominjući ga samo u panegiricima (koji bi mu na licu dočarali podrugljivu grimasu), danas kada se oko njegovih posmrinih počasti odigra– vaju poneke scene doslojne njegova pera, nad svežim arobom Nušića s najdubljim urevenjem mogu da kažem: Ovaj književnik je osećao probleme i polrebe svoga doba. A fo je mnogo. Služi mu na najveću časi šio je pred samu smrl, fizički iznemogao, našao snage da prekine lanac konvencija prema

svojoj slavi, i što je progovorio glasom mladog borca Nušića, doduše slabijim i drhlavijim, ali prekaljenim i uverljivim. Ovaj naš profesionalni književnik šlo je živeo (ili živolario) isključivo od svog — ponekad ošhrog —

pera i proživeo sve peripelije fog poziva kod nas, možda je jedini iz starijih generacija u potpunosti osetio šta se danas u svelu rešava. On je mogao da oslane u miru svoga kabineta i svoje slave. On je iziščao iz log mira, osećajući da je i taj mir iluzoran u frenuiku kad su ugrožene mnoge osnovme fekovine čovečansiva, drage Nušiću, i kada lučni oblaci šio prele miru u svelu spremaju propasti i demokratiji i kulluri,

Jovan POPOVIĆ

NUŠIĆ I RADNIČKA POZORMICA

Fizički veoma slab i žgoljav, ali duhom jak, svež i olporan sve do poslednjeg svog daha, naš najpopularniji dramski pisac i književnik, Branislav Mušžić, ovih dana je najzad podlegao u dugoj i žilavoj borbi s bolešću. Njegov odlazak sa pozornice živola, preistavlja nesumnjivo jedan veliki i lako nenaknadiv gubilak za našu knjigu, i još više za našu pozorišnu umefnosi. lako je rođen u jednoj palrijalhalnoj, sino buržoaskoj i malograđanskoj porodici, i u istoj takvoj sredini sav svoj život proveo, Nušić se je ipak iznad nje visoko uzdigao i bio prvi „narodni čovek”. I, valjda baš zato, šlo je sredinu u kojoj je živeo dobro poznavao, a sa njom se nije mogao polpuno srodifti, on je najbolje bio upoznat i sa svim njenim manama koje je kroz mnoga svoja dela nemilosrdno šibao i ismejavao.

| sasvim je razumljivo što je kao takav, bio i nama vrlo blizak. Njegovi komadi su prikazivani često i sa velikim uspehom na radničkim pozornicama. A naročito „Sumnjivo lice”, „Protekcija”, „Narodni poslanik”, „Kirija” i drugi, u kojima se na jedan polpuno realisličan i skoro gogoljevski način iznose i ismejavaju mnoge negalivne, ružne i glupe strane sadašnjice: korupcija, birokralizam, zastarele konvencionalnosti i predrasude, nazadnjašivo i lako dalje.