Naša stvarnost

GLAS SAVESTI 9

mahova pred smrfl), umro bi jedan popularan komediograf i omiljeni humorista. Danas smri Branislava Nušića znači mnogo više. Pri kraju svog. dugog živofa on se, bolestan i star, digao sa postolja svoje pozlaćene slave i repulacije, sa foplog ognjišla osigurane slarosli, dajući posle niza rufiniranih lakrdija nekoliko snažnih i svežih safira, dižući svoj glas savesli u olsudne irenufke što ih proživljuju čovečansivo i kuliura. Pofresni događaji poslednjih godina probudili su u Nušiću onog nekadašnjeg Nušića, dajući mu uz fo još jasnija i dublja saznanja. Bilo je nečeg dirljivog gledati i slušali malog, smežuranog slarca na nedavnoj osnivačkoj skupštini Udruženja umefnika, naučnika i pisaca kako drhiavim glasom, isprekidana daha upućuje Udruženje na živofni put. Bilo je fu nečeg dirljivog i velikog u isti mah. Jer ovaj slari gospodin, jednom nogom već u grobu, slabašna glasa no snažna duha, diklirao je tada svoj testament mladim generacijama, sa kojima se pred samu smrt najprisnije vezao.

Pavle BIHALY

NUŠIĆ i DECA

Kad bi sa pozorišnim piscem umiralo i njegovo delc, kao šio sa glumcem umire, naše pozorišle bi smrću Branislava Nušića zaista bilo zavijeno u crno. izgubilo bi dobru polovinu domaćeg repertoara. Nije onda žudo što u njemu, čoveku koji je napisao preko čelrdesel pozorišnih komada, gledamo u prvom redu dramskog autora. Uzgred je spominjana njegova mnogosiruka aktivnost: od predvodnika demonsiracija do pisca reforike, od feljtoniste do romansijera, od novinarskog izveštača do akademika. Začudo, zaboravljena je jedna oblast umefnosti koja fakođe mnogo duguje Branislavu Nušiću: dečja književnost i dečje pozorište. Nije li on prvi u Beogradu pre rata osnovao Dečje pozorišle a sad, uoči same svoje smrli, živo se inferesovao za njegovu obnovu i pisao za nj? Nije li još ranije dao nekoliko zanimljivih dečjih scena? Nije li napisao dečji roman „Hajduci”, koji će se čitali s kolena na koleno? Među školskom decom koja su poslrojena na ivici frotoara gledala njegov pogreb bilo je mnogo uplakanih očiju. To su plakali njegovi najmlađi čitaoci, plakali za dečjim piscem, i ne znajući da će on oslafi njihov dragi pisac za

ceo vek. Ž. VUKADINOVIĆ

SLOBODOUMAN KNJIŽEVNIK

Nušić nije napisao nijedno veliko delo, ali je Nušić veliki pisac.

Ovom prilikom naročilo se isliče njegova javnomoralna doslednosti. Nušić je bio i do kraja ostao slobodouman književnik. |} B. RATKOVIĆ

NJECGOVA BORBENOST

Prirodno je da svako živ jednom umre, ali smrt našeg velikog Nušića ima nečeg neprirodnog u svojoj neminovnoj sušfini. Jer Nušić je umro ne stareći. Starenje, mislim duhovno, ide uporedo sa hiljadu pomirenja, rezigna-– cija, klonulosti; ide paralelno sa ulfilifarizmom i počastima u vidu konzervaTivnih drušivenih priznanja, — dok je Nušić ne samo prkosio već i unosio u