Naša stvarnost

140 JOVAN POPOVIĆ

Činjenica je da u poslednje vreme sretamo sve manje štampanih pesama. Činjenica je da su mnogi od poznalih „slarijih” prestali da pišu i osim Sime Pandurovića. Činjenica je da su usahli i mnogi pesnički potočići koji su potekli iz „Misli” i Pandurovićeve Anlologije, i da naše doba, naime oni koji treba da čitaju poeziju, nemaju mnogo interesa za malokrvna uzdisanja onog „podmlaika” predralne simbolisličke poezije kod nas, bolje reći onog „podgrejka” koji je dvadeselih godina preplavio pesmama naše časopise i knjižarske izloge. Ako su pesničke zbirke ređe, fo svedoči i o tome da publika ne želi da daje novac za ono šio nema veze sa njenim živoinim problemima, painjama i nadanjima. Ako većina šlampanih pesama nije odgovarala lim očekivanjima čifalačke publike, fo svedoči samo proliv lih pesama, koje su izazvale nepoverenje prema poeziji. Tačno je da mnoge pesme i pesničke zbirke, ilo novih pesnika, kojih i pored nadgrobnog slova g. Pandurovića ima, ne vide svejlost dana. Ne samo iz ekonomskih i psiholoških razloga. iskusivo nam, međutim, kazuje baš obralno, da masa čilalaca poezije raste, da pesme izrazitih mladih i novih pesnika, kad uspeju da dopru do onih kojima su namenjene, nailaza na odjek u najmanju ruku ravan odjeku najboljih pesama Zmaja, Šantića ili Kranjčevića. Možda samo čitaoci drukčije prosuđuju da li je neko pesnik ili nije, nego što lo čini pesnik Sima Pandurović

lako smo poslednjih dana posumnjali u njegov demokralizam, g. Pandurović će nam dozvolili da osporimo njegovu ivrdnju, da „današnjica preistavlja povratak u varvarsivo”, da sivara almosleru ubilačnu za svako poelisko raspoloženje i blagorodnije osećanje. Današnjica je ispunjena borbom između varvarsiva i civilizacije, sukobom sila koje teže za bacanjem čovečansiva u slanje nedostojno islorijskog i kullurnog stepena razvilka čovečansiva, i snaga koje teže za sačuvanjem svih tekovina čovečansiva, upol-

· punjujući ih, obogaćujući ih, dižući ih na viši plan. Kad bi g. Pandurović bio na strani pozitivnih snaga koje brane kuliuru, ne bi ispred olsudnih okršaja bežao u svoj komolini namrgođeni pesimizam i u mračne budžake, znao bi da borba za kulluru i tekovine čovečansiva i le kako može da inspirišše prave pesnike. Pravi pesnici su baš po tome pesnici što u takva sudbonosna, iragična i veličansivena vremena ne pevaju po stoli pu? već opevana subjeklivna raspoloženja. Ako je g. Pandurović, u uverenju da je „almosfera današnjice” već ubila „svako poelsko raspoloženje i svako blagorodnije osećanje” prestao da prali poeziju rado ćemo mu pomoći da vidi malo više vedrine u fom svom lirskom sumraku. Neka pročita pesmu „Golubovi” od izrazitog socijalnog pesnika Radovana Zogovića, i neka vidi kakve širine može da dobije čak i subjektivno raspoloženje bolesnika u bolničkoj sobi, kroz kakve snažne i intenzivno poelske simbole može lo subjekfivno raspoloženje da se sublimiše i objeklivira do obuhvaltanja milionskih sudbina ljudi koji se na drumovima bore, čije se ruke pružaju kroz prozore! Ili neka pročita pesmu „Posle Iruna” takođe