Naša stvarnost

SUMRAK LIRIKE? 143

ne mogu da istinilo svedoče o živolu. U Londonu se počelkom 1938 olvara, kao odgovor na lu smrinu presudu izrečenu nad čitavim jednim periodom umelničkog slivaralaštva, izložba „Izopačene umelnosti”, gde će bili izložena ista dela koja su na originalnoj izložbi žigosana kao bolesna, maloumna i prolivnarodna. (Minhensku „sramnu izložbu” poselilo je oko milion gledalaca, dok je u islo vreme zvrjala prazna izložba zvanično priznale, uzorne čislo rasne „umešlnoslfi”.) Mi svi prolestujemo proliv takve smrine presude, bez veze s fim da li verujemo da se sličnim postupcima može pogubiti ili stvarali ikakva umelnosit. No to ne znači da bismo danas alirmisali kao savremenu i živu umelnost ma koji od fih pravaca. Ako je impresionizam u slikarstvu dao divna oslvarenja, koja ne poričemo, ne znači da bismo danas primili kao izraz našeg doba impresionizam. Ako je ekspresionizam u sirašne godine rala i u porainom vihoru bio prodiran krik poštenog ali neopredeljenog ljudskog duha, ne znači da bi on danas mogao dostojno da izrazi polresne i veličansivene doživljaje naših dana, u koje se odlučuje sudbina čovečansiva. Nećemo dozvoliti da se ma koji od fih pravaca povampiri, ponajmanje u maskiranom obliku. Što je kod nas nadrealizam za neke inieligenie još uvek olvoren i aktuelan problem, to nije zato što bi on kao stvaralački pokret izražavao fežnje našega doba (većina nadrealista je fo uvidela i upulila se ususret književnosti nadahnutoj dahom naprednih društvenih snaga), nego šlo je, manje-više vešlo, pokušavao da svoje spekulacije plasira pod plaštom dijalektičkog maferijalizma „obogaćenog psihoanalizom”, i šlo su neki njegovi pretstavnici, u jednom feškom periodu bez mogućnosli slobodne krilike i diskusije, proglašujući se za jedino ispravne fumače modernog veltanšaunga, uspeli da slvore izvesnu pomulnju pojmova, koja još nije sasvim raščišćena — ne zato šlo ne bi bilo za to argumenala. | ja sam se kao mlad književni početnik zanimao sa izvesnim infelektualnim eksperimentima nadrealista, kao što sam i ja egzallirano plovio Pijanim Brodom Rimbauda u susret neslućenim zorama slobode i ronio u snažne vriloge vizija Lautfeamonta. Ali ne odbaciti pokušaje koji su fežili za nečim novim u izražavanju ljudske duše ne znači prihvatili danas, u fako sudbonosne dane čovečansiva, podgrejane rekvizile fih pokušaja. Tako na primer, iako najiskrenije branim kulturno nasleđe, ne mogu da se složim sa Dušanom Malićem i Kočom Popovićem, sa kojima me vezuje i prijateljstvo i istovefnost mišljenja u mnogim pitanjima, da „pesnička dela kao što je Jedan čovek na prozoru (od Milana Dedinca), iako svojom femalikom i svojim načinom izražavanja ne govore jezikom neposredne današnjice, govore;nam ipak o današnjem čoveku, i to o onom koji je, u krajnjoj finiji, i pored sveg isključivog preokupiranja sobom i sve svoje sublimiranosfi u izražavanju, okrenuf novom čoveku” („Naša sfvarnosi”, br. 9—10). Ne mislim da branim grubost ili plilkost izražavanja nasuprof sublimisanom izražavanju! Ali „isključivo preoku-

— ___ — — ______