Naša stvarnost

142 JOVAN POPOVIĆ

derne počeikom ovog veka, a razvojni vrhunac, prikazan u ovoj zbirci sa 5—6 pesmica, daje tek solidno obećanje o daljem razvilku ovog simpaličnog pesnika. „Razvojni put” ove zbirke ne znači alirmaciju „večne lirike”, nego one epigonske i šablonske lirike protiv koje se izjasnio svojim slvaranjem Malijašević. Zato je u najmanju ruku prelerano ushićenje Iva Frola da se posle ove zbirke u Hrvalskoj može reći: „I kod nas se piše”. To se sa možda i više prava moglo reći posle nekih pesama Kranjčevića, Maloša, Polića-Kamova, Krleže, A. Šimića i Cesarića, da govorimo samo o poeziji sa izrazilo socijalnom inspiracijom. A pored Matlijaševića sloje njegovi savremeni drugovi, koji, ako i ne uvek s islim poelskim domašajem, ne manje iskreno lumače isla osećanja svoga naroda kao i on.

Pobornici nove poezije ne fraže od pesnika da se svečano odriče svoje prošlosli, nego da iz muhlnih laviranata svoje prošlosli prodre do jasnih vidika. Samo zanesenjaci i demagozi odbacuju „prošlosi” u kulturi. Za izgradnju nove čovečnije kullure pofrebne su sve one prave vrednosli šlo ih je čovečanstvo stvorilo u svome naporom razviflku. U ranijim nastojanjima i borbama duha već se nalaze klice budućih oslvarenja, i mnoge pojave današnjice mogu se bolje razumeli poznavanjem napornih iraženja u prošlosli. Pogrešno je iz pesnikove prošlosli tumačiti njegovu sadašnjosi, ali svakako da {a prošlost može, sem dokumenala o njegovoj psihi, da oikrije i izvesne simptomalične pojave jednog perioda. Kao šlo svaki novi umelnički pravac, i kada se suproistavlja ranijim, u svojim fraženjima novih izražajnih mogućnosli primenjuje plodove ranijih izražajnih eksperimenala, tako i zna-. čajni umelinici u svome još neodređenom fraženju već sliču izvesne izražajne mogućnosti koje će se ulili u njihovo kasnije jasno stivaranje. Georg Grosz se razvio iz dadaizma, J. Becher je pošao na pu pod znamenjem ekspresionizma, Aragon se oslobodio iz suplilne mreže nadrealizma. Čitav svet nas deli od onih demagoških „preporodlilelja” nacije i rase koji odbacuju sva umenička fraženja kao idiotiju, kao pobačaj bolesne mašle ili kao „poremećaj vida”. | ekspresionizam, taj emolivni i spiritualni revolt protiv košmara sivarnog živola, i dadaizam, očajničko infelektualno koprcanje u momenfu sumraka humanizma zafrpanog ratom, i nadrealizam kao težnja da se uspostavi nova veza između iracional– nog dela psihe i (mistifikovanog) spoljnog sveta — nikli su u određenom momentlu i imali izvesno, veće ili manje značenje. Razni formalno revolucionarni pravci, od kojih ni iz daleka nije najznačajniji nadrealizam — kako to kod nas mnogi misle zato šlo je on kod nas imao najviše preistavnika, — oslavili su izvesne izražajne fekovine, no danas više nijedan od fih pravaca nema uslova za postojanje ni opravdanje. Međuflfim, kada je u jednoj zemlji čitav jedan period grozničavog umelničkog fraženja proglašen zabludom, kada je u Mimnchenu olfvorena, kao zaslrašujući primer, izložba „Izopačene umelnosli”, mnogi napredni umehlnici usfali su da, u kuliurno-istorijskom smislu, brane fe pravce koji danas više