Naša stvarnost

152 S. RAŠIĆ

već realizacija nameravanog šlimunga („Seosko kupalište"). Njegova fežnja da reprodukuje svakidašnjicu u svoj njenoj sivosli i legobi upolpunjena je smišlenim, duboko proosećanim ređanjem slvari i činjenica. Hegedušić, koji slika kudikamo bolje, služio bi se dramaličnim efektima gde Mraz slika jednostavan proživljeni komadlić živola („Plenidba”). Jevtin zidni saf, par čizama, pokućsivo do najsilnijih kuhinjskih rekvizita, ceo inventar seoske kuće, sve fo slikano dirljvom prostotfom i drhfavom neruhniranom rukom, izražava onu iz dana u dan jezivo islu dramu seoske sivarnosti. iz njegovog „Orača”, lišenog svake idilike pejsaža, sa izgladnelom ragom pored slabunjavog vola i oznojenih napaćenih ljudi, izbija vonj balege i znoja sirotinje. A u palničkom pogledu orača nalazimo izraz koji nas polseća na izbrazdanu, razrivenu oranicu koja se bolno propinje pod ralicom njegovog pluga. Ta prisna povezanost čoveka, živofinje i prirode deluje fu, i pored slikarske slabosti, pofresno. -

O Špišiću govoriti bilo bi suviše rano, pošlo je zastupljen samo sa nekoliko simpakičnih, ali vrlo osrednjih crteža.

Posmatranjem ovih slika i sami dolazimo do jasnijih saznanja. One nam pomažu da postanemo svesni koliko smo se izvešlačenim arlističkim eksperimenfima i formama koje prikrivaju zbilju bili otuđili od neposredno sagledanog živofa. Bilo bi dobro kad bismo na izložbama srehfali što više fakve opore iskrenosti, nikle neposredno iz živola. Kad bi svaki umetnik doživljavao stvarnosi ovako, ubrzo bi iz izveštačenosfi, iz ljupkih pejsaža svoje mašte našao pul i vralio se realnosti, iz koje je tako često, bez dovoljno savesfi, bežao.

Ono primitivno shvatanje, koje se možda, no svakako uzalud, očekuje od umehnika-seljaka, ovde ne nalazimo. U veku visoko razvijene štamparske fehnike, koja preplavljuje grad, pa i selo, boljim i slabijim umetničkim reprodukcijama, nemogućno je očekivati od umelnika arhaično-primifivno shvalanje, pa ma on živeo i na selu. Ono primitivno što ovde srećemo nema nikakve veze sa primifivizmom shvafanja. Ono je proslo nedoshlatak fehničkoc umenja, i neslaće čim se faj nedosfafak savlada ...

Karakter primitivne umelfnosti, bez obzira na perspektivu i lehniku crlanja, je mirna usfaljenost, bezazlena živoina radost, naivno, mislično ispovedanje magije, privolevanja felišu i, donekle, spokojna ravnodušnost prema osfalom svetu. Međulim, likovni jezik i oblikujuća namera naše izložbe već neosporno ukazuje na elemenfe koji je u osnovi i definifivno dele od primifivizma: na živu, aktivnu, borbenu, uslalasanu ideju, koja uverava i oplužuje, i koja nema nikakve veze sa primifivnim felišizmom. Tu niče i rasle iz krila kolektiva smela snaga ličnosti, koja razbija magični krug „sudbinske stihije”, da bi prokrčila put novoj, borbenoj svesti.

S. RAŠIĆ

„O