Naša stvarnost

DVE ZNAČAJNE PREMIJERE 177

kvalitete za sasvim drugi lip više komičnih rola u Glumačkoj školi. Njegovo tumačenje policiskog organa, krivicom režije, ličilo je na galaninos} kavaljera u igri kakvog oimenog menuela.

G. Gec je nosio ulogu beskrupuloznog naslednika u dobrom slilu i realističkoj slici. Da bi slika tog lipa bila još sugeslivnija i prikladnija ozbiljnoj komediji, morao bi g. Gec dobroćudnom izrazu svoje ličnosti dati jaku dozu prividnosti, zlih fendencija, samoživosti i hipokrižije., Morao bi se zalim više odvojiti od lakrdijaške površnosti, naročilo na mestima kad ga iznenađuje „Pokojnik” u frećem činu i kad se ushićava uspehom „llirije”. Mnogo lakrdijašiva bilo je u igri g. M. Marinkovića. Ovaj inače odlični karaklerni glumac preipostavio je ovde klavnovsku živahnost ozbiljnoj sludiji role. G. Nikačević je nosio u lepom psihološkom izživljavanju i u dobrom fonu mučnu ulogu inženjera. Gđa Zlaiković je još jednu epizodnu rolu, pogođen tip stare devojke, upisala u uspeh svoje realislične komične galerije. Gđa Kalalinić bila je uverljiva kao lakomislena žena, g. Bogalinčević prilično koreklan kao njen drugi muž, g. D. Radenković lokalno slikovit u fipu novinara ucenjivača, a g. V. Jovanović dobar u iluslraciji Rusa emigranfa.

*

Krležni komad „U logoru” u spletu krvavih ratnih događaja u Španiji i Kini, pred ranom opasnošću i zbog imperijalističkih ležnji izvesnih režima, postao je fPragično akluelan. Snažan kritički stav u komadu prema surovosli i zločinačkoj svireposli rata, njegovoj deslruktivnosti, divljašlvu i bestijalnosti, impresivna slika nakaznog dejsiva rata na ljudsku savest i dosfojansivo, čine od ovog komada jak i efektan dokumentovan prilog u borbi onih koji ulažu sve sile da očuvaju mir i izvojuju narodima slobodu. Pred grdobom rafa koju moćnim dramskim izrazima prikazuje Krleža, moraju doći do svesti o ralnoj opasnosti i pofrebi borbe protiv fe opasnosli, i oni koji popu? glavne ličnosti drame, Horvata, žive u miru sanjareći nad sfvarnošću u oblacima, verujući da je čislofa i infegralnost njihovog duha neprikosnovena i nepovrediva. NMe umanjuje ni najmanje ovaj akluelni značaj komada za današnjicu lo šlo je u njemu dala jedna raina epizoda iz vremena raspada auslrougarske monarhije, fo šlo je Krleža u kalasfrofi Horvata video i fragiku sudbine hrvatskog naroda kroz istoriju. Rat je fu prikazan u svojim najmračnijim dejstvima: kao ubistvo, kao grabež, kao pustoš, kao nasilje. Nevina žriva starica koja je obešena zbog foga šlo je u pravednom gnjevu pljunula na damu iz visokog drušiva, vezuje se za one mnogobrojne žrive koje, pod udarom još brufalnije jezovitosti i još u svellijem okviru, padaju masakrirane od fašističkog „heroizma” na španskim i kineskim rafištfima.

Drama je krvavim bojama obojila psihičku kafrasfrofu mladića pobunjenog proliv živofinjstva i zločinstva rala, koji je pod razornim dejsivom rata dospeo u bezizlazan položaj da baš on u momenfima kada je u njemu sve vrilo od gnušanja zbog fanfaronske osude nevine slarice, dobije zapovest da nad njom izvrši smrinu kaznu. Tim akfom kome se mladić nije mogao suproislavili i kalashrofom njegove savesli i ljudskog dosfojansiva, drama je uperila svoj najteži udarac ralu. U ratu čovek prestaje bili ličnost, spušla se niže od živolinje. Savesi, dostojansivo, duh, nemaju nikakve vred-

42