Naša stvarnost

178 LJUDI — DOGAĐAJI — KNJIGE

nosti. Jedna reč prefpostavljenog može u najodvralinije blato baciti sve ono što čovek u sebi nosi kao moralno, lepo i kulturno dragoceno.

Horvat, fek punoletan, pre svog slrašnog doživijaja vešanja nevine slarice zanosio se melafizičkom filozofijom, pisao pisma, sanjario, gledao u oblake s Tristanom i Izoldom u ruci. Čudovišnos} rata survaia ga je iz njegovih lepih i fluidnih sanjarija u svoju najvulgarniju i najsuroviju sivarnosf. Njegovim nježnim i finim rukama za čijim muzikalnim prstima čeznula je oimena dama, prstima koji su izvijali akorde Baha i Rahmanjinova, dala je nedostojna, brulalna dužnosi da veša nemoćnu slaricu. Humanist je dospeo u položaj da svojim oduhovljenim rukama ugasi nevini ljudski živof, moralni čistunac koji je uzdigao čoveka u sebi na idealističke vrhove, da bude odvratan insfrument nasilja i nepravde, mrski i sramni dželaf. Na fim dramaličnim konfrastima vrlo realnim u sfvarmosti rafa, Krleža je razvijao ovu dramu. U Horvalu je posle vešanja slarice sve razbijeno, sve u anarhiji i ruševinama. U deliriumu nervnih kriza, u bunilu samooplužbe, u Horvafovoj unutrašnjosti ponavlja se jedan jedak, očajan krik kajanja: zašto se nije suproistavio Vallerovoj naredbi, zašto čovek kad njegovo doslojansivo dođe u pitanje ne kaže odlučno, kategoričko i hrabro ne, koje bi stvorilo mogućnosli da iz njega izraste kolekfivni ofpor prema divljaštvu i nasilju.

Posle vešanja starice, Horvalov vidik je potpuno pusf, život u neprozirnom i haofičnom mraku. On sve gleda kroz svoj lični događaj, kroz doživljaj svog dubokog uniženja, kafastrofalni slom svojih ideala. Zbog loga je on tako anarhističan i zbog toga ne vidi prave uzroke i izvore rala. Ra je po njemu dejstvo nasleđenih snaga u krvi, proces koji iz famnih dubina prirode goni ljude na uzajamno proždiranje. Pred sfrahovifom slikom obešene starice čiji leš kljuju gavranovi, nad svojim prstima na kojima je ugasnuo jedan umoreni nevini ljudski živof, njegovo razmišljanje je vrelo osećajno, pakleno delirično, liči na cviljenje s krvarenjem grozne unufrašnje rane. Uzalud je kraj njega Gregor koji mu pruža zrelinu svojih pogleda, svoju moralnu mirnoću i čvrsfinu svog iskusiva. Pred kaltasftrofom mlađeg druga koji je odgajen na melfafizičkim iluzijama i zabludama, Gregor je ostao nemoćan.

Drama nije dala dovoljno sazrelosti i ubedljivosti Gregorovim malerijalističkim podlogama. On više deluje šilerovski nego ubeđeno i ubedljivo po velfanšaungu. Umesto čeličnog zdravlja i sigurnosti malerijalističkih

pogleda, šireg prostranstva pogleda, na kojima bi nesumnjivo morao naći oslonća i Horvatov slomljeni duh, došla je više do izraza njegova plemenita poflpora odanog i požrivovanog slobodoumnog čoveka i ranog druga. Dirljjva je njegova nesebična pomoć Horvatu kada je ovome život u opasnosti. Ima u njegovom geslu na kraju frećeg čina čitave poelike pravcg, požrivovanog heroizma, moralne veličine i široke čovekoljubivosti.

U dramalično slikanje nakaznoshfi rafa, u ošlru kriliku gnjilosti, moralne niskosti i fuposti agramerskih plemenitaša, uobraženosti, ograničenosli i surovosli oficira podivljalih i izbezumljenih u rafu, uključena je fu i več poznala Krležina vizija o fragičnom udesu hrvahskog naroda. Rasojstvo Horvala prikazano je pod dojmom vizije o nesrećnom hrvaiskom logoru koji je osuđen na smrt i koji se pod udarcima mračne sudbine besmisleno i poniženo povlači s jednog rališta na drugo, iz jedne istoriske epohe u drugu. „Gde nismo klali i ubijali, u kojoj crkvi nismo hranili konje?”, užvikuje Horvat, „gde nismo bili krvnici, famničari, sudci?”. Vizija koja se stvara