Naša stvarnost

CHAR_ES DARWIN 183

nauka. Ali je Darvin ipak plalio svoj dug duhu svog vremena; jer nije išao do krajnjih zaključaka do kojih neizbežno vode njegova osnovna shvalanja o uzrocima poslanka živog svela i čoveka. Anlifinalista u svojim osnovnim pogledima na razvitak živog svela, on sebe skromno označava agnosličarem kad je reč o religiji i crkvi. On ne učesivuje u žučnim diskusijama koje se vode u celom cvetu oko njegovih ideja, njegovog značaja za lumačenje društvenih pojava, i on se dobro čuva da smelošću feoriskih zaključaka skandalizira građansko javno mišljenje i građanski moral svoje zemlje.

Ceo njegov živo, opisan u aulobiografiji, živof urednog građanina i privalnog naučnika sa savršenom mefodičnošću u radu i specijalicijom koja ga, po sopsivenom priznanju, dovodi do alrofije estetskog uživanja, jasno govori koliko je veliki naučnik bio fipičan građanin devetnaestog veka, izrazili preistavnik engleske građanske klase iz doba herojske faze građanskog stvaralaštva i ekonomskog poleta. To uvek frba imali na umu kada se hoće da objasni Darvinovo živofno delo i da shvali poreklo njegovih osnovnih ideja.

O iscrpnom uvodnom eseju B. D. Milojevića, koji prethodi prevodu Dar vineve autobiografije i pretstavlja krifoički prikaz osnovnih stavova Darvinizma, biće govora u jednom od narednih brojeva časopisa.

dr. Siniša STANKOVIĆ

PESME TINA UJEVIĆA

Iz Rofonde je Avguslin Ujević došao u Beograd sa svojim pesmama i svojim iluzijama. Iz rupa, iz podruma, iz kanala, nicali su razni poslovni maheri i nasrfali neumorno na sve. Avguslin Ujević došao je iz pariske kafane u srpski Beograd, došao je febi Beograde, da fe zavoli, da Te zagrli, da ga zagrliš, Beograde. Ali kuće su se užurbano prepravljale, sprafovi su krivili vralove jedan nad drugim, ulice se prekopavale, zaborav je padao, noć se spuštala, radnici, rafnici, sirofinja, žene, deca gubili su se u mraku predgrađa, u zemunicama gde se u fami govorilo o gladi i slobodi, i gladi za slobodom. Avgustin Ujević nije mogao videli ono šlo je živelo pod korom kaldrme, onaj Beograd koji se povukao u mišje rupe bede. Čaršija je psovala, pravila poslove i gunđala: „Pet stfolina godina nam je trebalo da uvidimo koliko je glupo privolefi se carstvu nebeskom!” Pa kome i da padne na pamet belef#ristika. More, kakav Avguslin!

Pre rala su fi drveni advokali, svinjarski frgovci i vlasnici rudnika čitali verovalno dobrog i pošlenog Lazu Komarčića ili možda čak i Vladana Đorđevića. Tada je frebalo zaboraviti na nedaće sadašnjice i opijatfi se pesmom budućih iržišta Ali sada, eto, pesma budućnosti danju pravi poslove, sija, zveči i šušli, a noću, noču mirne savesfi lumpuje.

Dobra posleraina konjuktura ubila je više naših liferala nego li sve armije Centralnih sila. Stari književnici su ćulali i rešavali akta, a mladi so govorili o svemu, samo ne o fadanjoj našoj sivarnosfi. Oslobođen „balasta” sivarnosti, balon literature prhnuo je uobraženo u više regione.

Zafim su se polako izgradili fronfovi. Marko Car je, u ime, više se ne sećam čega, ustao proliv Miloša Crnjanskog. Ovaj je iskoristio gungulu 1 zakucao na vrata SKZ. Vrala se nisu olvorila. Crnjanski je tada pozvao sve mlade pod zastavu Miloša. Oni stariji su, zahvaljujući višoj grupi, mogli kljucali šfiklama po usijanim glavaniŠ mladih. Borba slarih proliv mladih! Ta je

%

NI