Naša stvarnost

PESME

21

po osam haljina, osam kaputa, osam kratkih košuljica,

sve dok bi svetlost s brda

kroz prozor lila.

Nad mašinom večno nasnuta bila su joj pleća i glava: krpila je po šesnaest nogavica, po šesnaest rukava;

povazdan željni smo bili njenoga osmeha i lica.

Zemlja bi se opasati mogla nizom dugih poruba

što ih je ispod igle izvukla njezina ruka

okorela od rada gruba.

Učutala se mašina, digla se umorna Švaljq da svellost upali;

brdo vojničkih košulja oko skuta joj se valja.

Pa opet kaska igla,

potrči, potrči pa stane, Sećam se detinjstya našep, tog vremena i svellog i tužnog iz kog od igle majčine

još nosim oštre rane.

RADNIK ČEZNE ZA ODMOROM U PRIRODI

Presit sam buke i mašina,

ruke mi lomne do ramena,

jedva gledam na svoje oči,

da mi je lekovitih šumskih tišina; da mi je časom,

drugovi dragi,

udahnuti prirode miris blagi.

Posle dana punog krvave muke, kad nam u glavi sve odzvanja i klupčad gorka u grlu dave od z2agušljivog fabričnog dima, da mi je malo kakvog granja,