Naša stvarnost

NADA

(Odlomak iz romana)

Manuelu je postajalo sve jasnije da rat znači činili i nemoguće da parčad gvožđa prodre u živo meso.

Krici nekog čoveka ili neke žene (na vrhuncu bola boja glasa se više ne razlikuje), isprekidani, prolazili su kroz bolnicu San Karlos i gubili se u njoj.

Dvorana je bila vrlo visoka, odozgo osvelljena prozorčićima skoro polpuno zagušenim biljkama širokog lišća kroz koje se probijala svellost leta u punom jeku. Taj zelenkasti dan, fi ogromni zidovi bez rupa, sem kad se podigne glava, i fi ljudi u pižamama, čija su se zgrčena fela vukla na štakama u nemirnoj fišini bolnice, fe senke obučene u zavoje kao u odela za poklade, sve je to izgledalo kao večno carslvo rana, poslavljeno fu izvan vremena i sveta.

Ovaj je akvarijum bio u vezi sa sobom feških ranjenika iz koje su dopirali krici: tavanica normalne visine, osam krevela i obični prozori. Ulazeći, Manuel je video samo velike mreže od tila nad krevelima i bolničarku koja je sedela pored vrata. Soba je izgledala usamljena u ponovnoj svellosti dana: svella bolnička soba toliko različila od onog podruma inkvizicije gde su klizile aveli u zavojima; ali su šumovi odavali njen pravi živol.

Sa jednog kreveta u sredini dolazilo je neprirodno ono ječanje u kome bol postaje jači od svakog ljudskog izražavanja, kada glas nije ništa drugo do urlik, isti kod ljudi i kod živolinja: dahtanje koje prali ritam disanja i koje onome koji ga sluša izgleda kao da će sa dahom prestali, a kada bi se zaista zaustavilo zamenio bi ga škrgui zuba, užasan i olakšavajući, sličan kricima porodilja. Manuel oseli da će krici ponovo nastali kad se disanje povrafi.

—Šla mu je? flihim glasom zapita bolničarku.

— Avijacija. Oborili su ga zajedno sa njegovim bombama. Eksplodirale su kad su pali. Pet mitraljeskih zrna, dvadeset sedam parčadi bombi.

Veo mreže se pokrenu pomeren iznufra kao ca je ranjenik sedeo na krevelu.

— Njegova majka, reče bolničarka. Dvadese} druga mu je. godina. |

— Navikli sle već, reče Manuel cqorko.

— Nemamo dovoljno bolničarki. Ja sam hirurg.