Naša stvarnost

ARCH ANDERSON 113

— Kako lo misliš?

— Tako šlo ćeš živeli u svom slfanu.

— A gde fo?

— Pa naći ćemo već negde stan.

— Arč. Zar ti misliš da se... da se..? .

— Naravno. Reci, gde misliš da provedeš medeni mesec?

— O, Arč!

— Misliš li da ćemo se slagali?

— Svakako da hoćemo!

— Malo je brže došlo, to je sve. Ja sam mislio da čekamo do iduće godine, ako sve bude bilo u redu.

— O, Arč!

— Jesi li sigurna da ćeš imali dele”, ._

Ona klimnu glavom.

Onoa je bilo dugo Hfišine.

— Na šla misliš, Arč? ;

— Baš sam pokušavao da se selim koje je lo noći moglo...

— Sada je svejedno, zar ne?

— Sasvim, reče Arč. Samo sam se malo začudio, lo je sve. ,

Nakon šest nedelja oni su se venčali. To vreme je bilo puno uzbuđenja. Nisu mogli da nađu stan, ali su ipak uspeli da se nekako smeste u dve sobe s dvorišta, deleći kuhinjicu, perionicu i kupalilo sa drugom nekom porodicom. Nisu imali mnogo novaca na raspoloženju, ali Lil se divila i gladila ono malo namešlaja šio su kupili kao da su fo bili čipendelski modeli. Kupili su jedno, dve rolne lfapela i učvrslili ih o zid: bile su nešio naborane i šara im se malo iskrivila, ali Lil je ipak mislila da savršeno izgledaju. Nisu pravili svadbu, složili su se da mogu novac bolje da upofrebe; nakon ceremonije olišli su pravo u svoj novi slan. Venčali su se jedne subolfe, fake da Arč nije morao da izgubi i jedan dan. Arč se još šalio, pitajući Lil gde bi fo volela da provede medeni mesec.

Odmah su se prilagodili i dok su se samo okrenuli, izgledalo je, deje se već rodilo. Bilo je devojče i dadoše mu ime Sel.

Arč je svu svoju pažnju poklanjao defelu. Ponekad se Lil pravila da je ljubomorna i govorila, „fi misliš više na dele nego na mene.” „Ta sasvim dobro znaš da nije Tako”, odgovarao bi joj tada Arč.

Bili su veoma srećni.

Vreme je prolazilo. Arč je uzeo pod zakup komadić zemlje i svake subole i nedelje ujulru bio je famo da prekopava, sadi, plevi, da pali vahu, savršeno srećan. Praklična slrans je bila fa, da su svo povrće koje su jeli, sami odgajivali, To je bila velika ušteda, i sve bolje prijalo nego ono šle se kupovalo po radnjama. Pokafkad bi Arč odneo koju glavicu kupusa sltarima i rekao svom ocu, sa ponosom, „Evo ovako freba gajiti, druže”. Slari bi se nasmešio i rekao da Arč uopšle nišla ne zna.

Jedne subole ujuhru padala je kiša kada se Arč spremao da pođe, izgledalo je kao da uopšte neće da preslane.

— Ja na ivom meslu danas ne bih išla, reče Lil.

— Odmah će se razvedrili, reče Arč. Hlieo bih da zasadim ove mladice: