Naša stvarnost

|

„KLEVETA” 193

meslima i kod pojedinih prikazivača, povođena za lakim scenskim efektima, išla i na račun ozbiljnosti i realističke vernosti dela.

G. Nikačević je prikazao seljaka Sfanoja duboko proživljeno, impozanino. Ta impozaninost je, međuhim, dajući epske razmere ličnosfi u liku klasičnog heroja, odvajala ličnost Stanoja od njegovog seoskog okvira.

G. Radenković bio je privlačan za publiku u svojoj egzibicionoj igri, Njegov lip seljaka bio je istina onaj koji sreltamo na koncerinim podiumima u prirodnim fačkama gde se promućurnosi i bisfrina seljaka daju u potenciranom i vulgariziranom folkloru. Ta polenciranost koja oisečno odudara od varoškog šlimunga ima svoje karakteristične sočnosti, ali u isto vreme deluje afeklirano, neprirodno. G. M. Milošević bio je ubedljiv infrigant kao seoski ćala, ali malo seljak. G.B. Nikolić malo pritvoranilukav kao prefsednik opšline, Naročilo se nedoslalak jačeg licemerstva osetio u drugom činu, G. D. Gošić je dao uspešan prikaz narodnog poslanika u realističkom slilu i meri.

Povodom ove prefistave drago nam je da se selimo igre g. Dimova na goslovanju Sofijskog feafra u prikazu jedne bugarske seoske drame. Njegova igra bila je prosta i jednostavna, ali izvanredno neposredna, s jakim i foplim dejstvom u prirodnom prikazivanju primitivnih osećanja seoskog fipa. U toj igri frebalo je da i naši prikazivači nađu primer za savremenu inferprelaciju. seoskog realizma.

„KLEVETA” — DRAMA G. DUŠAMA S. NIKOLAJEVIČA

Teško da se nešio rđavije, bezukusnije i besmislenije od ove drame g. Nikolajevića do sada prikazalo na beogradskoj pozornici. Ona svojom kon= fuznošću u apsfraklnim medilacijama, primitivnom književnošću, ofsulnošću radnje, dilefaniskom fehnikom i nedramalfskim, nafegnufim, bezživofinim gogovorom deluje veoma neugodno na nerve gledalaca. Njeno prikazivanje doživljava se kao fortura duha pri kojoj se postupno gubi interes, pažnja, pada u apaliju, tako da se veliki deo feksta prima kao zabijanje čavla čekićem u mozak.

Svojim dramama, naročitfo „Večnom koprenom”, „Volga, Volga” i ovom poslednjom, g. Nikolajević uporno hoće da našem pozorišlu namene svoj zamagljeni, relorsko frazerski, pseudofilozofski sil, da pozornicu uzme u službu za svoje bombasfe polukulfurne i zbrkane eseje. U fom stilu grdno je nasfradao Doslojevski čiji je duh g. Nikolajević izvifoperio, unakazio da bi fingirao neke „originalne” mislfične dubine u kojima se u slvari ogleda veliko siromašivo ideja i kullure.

S dramom „Klevela” htelo se prikazati kako naša sredina u silnoj zlobi i mračnoj pakostli ubija svoje najbolje vrednosti. Tema bi mogla bili zanimljiva kada bi se kritički postavila kao društveni problem i lo na sasvim drugoj idejnoj i umelničkoj osnovi. Očevidno je da u drami g. Nikolajević vrši neki infiman obračun sa sredinom. Međufim, g. Nikolajević nema nikakvih razloga da se ljuhi na fu sredinu. Ona je omogućila da se on bez

13