Naša stvarnost

194 LJUDI—DOGAĐAJI—KNJIGE

umehničkih kvalitefa prikaže kao „priznafi” književnik i dala mu tolike privilegije da može i ovo svoje rđavo, ništavno delo da iznese na presfoničku pozornicu. Međutim, baš zbog foga što je u foj sredini, u njenom najvećem pozorištu, omogućena pojava njegovih neumehničkih i neknjiževnih dela, druge sfvarmo umehnički jake i pozitivne ličnosli zauslavljene su u svojoj umefničkoj produktivnosti.

G. Nikolajević je kao i u svojim ranijim dramama i ovde upadao u velike nelogičnoslti i apsurdnosti., Iz demagoških razloga on je u drami istakao da je kleveta čedo grada, a da je selo sama moralna čistota, da su nju sfvorile primese fuđinštfine u gradu, da nje u našem narodu ne bi bilo da se u njega nisu uselili Cincari i njima slični, a iz toga izlazi da bi se od ovog zla narod oslobodio kada bi radi čistote svoje rase podavio i rasferao fu fuđinšlinu. Demagogija u najgrubljem obliku izbija iz ovih „filozofskih' govora seljaka koji su, da bi izrazili dubinu narodnog duha, počeli da rezonuju simbolično pafeličnim, haolično {razerskim rečnikom g. Niko lajevičća. Ovom demagogijom g. Nikolajević za „čišćenje” rase hoće da prl• dobije i radništvo, ubacujući u dramu kao pozilivnu ličnost jednu radnicu, forsirajući je da se uplete u ono obilje fraza, neprirodnosfi, neiskrenostfi, nesivarnostfi, u ono profivu čega bi ona u životu zauzela oštar kritički stav normalne, zdrave logike.

Drama nema akcije. Ona je sva od počeika do kraja usredsređena u borbi jedne ličnosti sa ufvarama, u njenim monolozima, firadama i lamenfacijama. Klevela je prestala da bude realno oruđe negahlivne društvene. sile i postala u drami mislerija, apstrakcija, fikcija. Od nje se kao stvarnost pojavljuje samo jedno anonimno pismo koje ima foliku snagu da naučniku razori njegove nerve, posfavši fiks ideja u njegovoj maniji gonjenja. Kleveta je kao gnusno oružje u borbi izgubila ovim anonimnim pismom od svog opasnog dejsfva, jer od nje se normalan čovek može lako osloboditi najjednostavnijim bacanjem bezvredne hartije u 'koš. Sva radnja drame pada na ovo misferiozno pismo, fako da se u njoj samo prisuslvuje pafološkom delirijumu jedne ličnosti izraženom u dugom monološkom banalno-knjiškom stilu, sa staromodnim ubacivanjem personificiranih apslrakcija, vampirsimbola, misterioznih priviđenja koje se pojavljuju kostimirane kao u dečjim bajkama. | fo sve u namešfenom, pozersko-filozofskom rečniku, primitivnoj patefici koja naročito postaje neprijalna kad freba da izrazi u simbolu i alegorijl neke psihološke dubine.

Ono što još naročito kompromiluje one koji su ovaj komad na pozornicu primili to je još i veoma rđava početnička građa ove drame. U prvom činu imali smo iskidan vavilonski razgovor lica u kome se do zamora ponavljao jedan isti fekst. No fa iskidanost i konfuzna zbrka manifestovali su se do kraja u onim dozlaboga dosadnim siluacijama u kojima se ličnosti kreću bez organske veze jedna s drugom, kroz frazu i apsfrakciju, u onim sasvim nedramaiskim pojavama zbog kojih bi se dramskom počelniku pokazala, još na prvi pogled, vrata.

Nažalost, ova je drama sa svim svojim negalivnim osobinama osvojila polpuno režiju i glumu g. Plaovića. On je u ovoj drami bio preobražen, ali u rđavom smislu. | u režiji i u glumi, podvlačio je primitivnost duha dela, njegovu praznu liričnost, njegovu frazersku reforiku. Velika razlika je između