Naša stvarnost

KULTURNI RAD 203

<

iu Savezu grafičkih radnika. Oblici rada su raznovrsni: niz međusobno povezanih predavanja i pojedinačna predavanja, debalni klub (kod grafičara), iskorišćavanja zidnih novina; orkesiri i pevački horovi; horska i pojedinačna recitacija; pozorišna sekcija; i najzad, u poslednje, vreme, činjeni su i pokušaji za stvaranjem radničkog sinieličnog pozorišta. Ova raznovrsnost oblika kullurnog rada pruža mogućnosti da se on obavlja svesiranije, da se u pojedinim granama kulturnog rada posiupi planski, istovremeno da se planski koordinira rad svih pojedinačnih grana.

Međutim, upravo u fom planskom sprovođenju ima izvesnih nedostafaka, i radi toga ne mogu da se iskoriste ni sve postojeće snage, nili se u punoj meri posliže onaj uspeh koji bi i imao i mogao da se posligne. Svakako da tome znafno, pa čak i veoma znalno, doprinose činjenice i činioci izvan pomenufih organizacija, ali ne bi smelo da se prećuli da nedoslaici imaju jedan deo svojih uzroka i u nesnalaženjima i nedovoljnoj jedinsivenosli i unular samih organizacija. Ali dobre volje koje se već osećaju sigurno će uspeli da ofklone fe uzroke i fime omoguće jedan snažniji polet i uspešniju kulturnu delafnosi, jedinstvenu i plansku, kroz sve radničke organizacije.

Kod Centrale za radničko vaspilfanje, na primer, oseća se neplansko priređivanje njenih predavanja. Izbor fema često je lakav da nipošto ne zadovoljava one polrebe koje se danas nameću kao nužne. A i kada je izbor dobar, dešava se, razume se ne uvek, da su predavači poipuno tuđi klasnom radničkom pokrefu i njegovoj ideologiji. Radnička publika fo jasno uviđa i oseća i zaflo mnoga predavanja CZRV ne mogu da se pohvale brojnim slušaocima.

U Abraševiću primefno smefa uzan muzički i horskorecilalivni reperloar, koji je inače umefnički kvalitafivno dobro odabran a često i besprekorno izveden. Repertoar pozirišne sekcije nije foliko uzan, ali po svojoj sadržini slabo, a nikada i nikako ne odgovara dužnoslima i ciljevima jedne ovako slare i ugledne kulturne radničke organizacije kao što je neosporno Abrašević. Beogradsko radnišivo ne može i ne sme danas skoro ništa da očekuje od Narodnog pozorišta koje i pored svog imena ima prilično sićušne veze sa narodom. Pored svoje naročite uloge, pozorišna sekcija Abraš evića morala bi bar jednim delom da nadoknadi ono šlo bi Narodno pozorište kada bi zaista bilo narodno moglo da pruži radnišivu. Pozorišni reperloar Abraševića, sa malin izuzecima, površan je i neknjiževan. Trud i lalenat njegovih redilelja i izvođača ne može ni da prikrije ni da nadoknadi slabost repertoara. Jednoj lakrdiji kao što je, na primer, Šolja teja mesto je u nekakvom kavanskom pozorištu a ne u Radničkoj komori; pseudosocijalna Žic-Klačićeva drama Na pu{u pored svoje izrazile umefničke nemogućnosli istovremeno može i veoma negalivno de deluje upravo kod onih kod kojih bi jedno pravo radničko pozorište moralo da deluje klasnovaspiino; pa čak i Sinklerova aklovka Ko je lopov ne bi ni po koju cenu mogla da se istakne kao primer pravog proleferskog komada uprkos tome šlo je Sinklerovo književno slvaranje u celini veliki doprinos kulturi radničke klase. Temeljila izmena pozorišnog repertoara nužno se nameće Abraševiću, i tek posle le izmene biće omogućena jedna prava savremena prolelerska scena, naravno u okvirima onih ograničenja koja su danas još uvek jača od želja i namera Abraševićevog članstva i publike.