Naša stvarnost

VOĐ PREDRATNOG OMLADINSKOG POKRETA U VOJVODINI

iz Spomenice povodom šezdesefgodišnjice Vase Stajića

O pravim velikim ljudima najlepša slavopojka se ispisuje, ako se, pišući o njima, sirikino zadržava samo na islini. Svako dodavanje ili oduzimanje pri fome, svako dolerivanje ma u kome pogledu znači umanjivanje njihove veličine i lepole.

Uloliko mi je teže pisati o Vasi Slajiću. Jer, prvo, i ja kao bez sumnje i svi oni koji su mu bili sasvim blizu, pa i više: koji su bili u njemu ili on u njima, bojim se da osećanja ljubavi i poštovanja prema njemu ne pomufle neprisfrasnosi, ne izopače isfinu, a dokumenata nemam, upućen sam samo na sećanje.

Zatim uloga Vase Slajića u našem nacionalno-oslobodilačkom pokrelu toliko je velika, da se ona može fačno sagledati samo iz poduže vremenske perspektive, a perspektiva od čelvri veka nije ni blizu dovoljna za lo.

Najposle ne osećam se ni blizu dovoljno slručan pa dakle ni pozvan, da odredim pravo mesto našega slavljenika u istoriji našeg Oslobođenja i Ujedinjenja.

Is svih fih razloga ja ću se zadržali samo na nekoliko svojih sećanja i utisaka s jedne shrane o drušivenoj sredini Vojvodine iz doba glavnog javnog rada Vase Stajića u Vojvodini, a s druge sfrane o samome Vasi Slajiću iz istoga doba. Neka bi ove zabeleške pored drugih poslužile pozvanijima, da kažu ı poslednju reč o velikome islorijskkome značaju ovoga u svakome pogledu velikoga Srbina i čoveka. Pri tome iskreno ću nastojali, da očuvam neprisfrasnosh u svakom pogledu, jer, kao šlo rekoh, fime ću u islo doba i najbolje poslužiti lepome cilju do koga nam je ovom publikacijom jedino stalo.

Obično se kaže, da je aneksija Bosne i Hercegovine bila „polres koji je probudio srpski narod iz sna”. Srbija se jada počinje ozbiljno da oruža i u svima ostalim pravcima priprema za svoju nacionalnu misiju. Bosna i Hercegovina poslaju svesne za novo doba dehinjastog karaktera svoje doladašnje crkvenoškolske i aufonomaške borbe i olpočinju revolucionamu akciju, itd. Međutim u srpskom vojvođanskom drušivu aneksija nije imala ozbiljnijeg dejstva u pravcu podizanja nacionalnoga duha, oživljavanja nacionalne borbenosti, Naprofiv. U redovima starije srpske gospode u Novome Sadu lada se je sa bolom govorilo, naravno šapatom ,u čeliri zida, da je taj događaj morao doći, jer Auslro-Ugarska je velika sila, velika i u vojničkom i u političkom i u kulturnom pogledu, pred kojom je budućnost, a