Naša stvarnost

VOĐ OMLADINSKOG POKRETA i 55

srpski narod je šaka jada i ne može prolim fome ništa. Veljko Petrović nije mnogo preferao prikazujući u svome „Mudrijašu” fadašnjeg srpskog infeleklualca u Vojvodini ovim rečima:

„Tuđe sve mu je sjaj, kuliura, mleko, med,

Olipor srpski je grub, mlainjava uzalud.

Kad-lad naša je kob: fuđinu bili rob. Glave pognimo, nema kud!”

Ne samo da nije bilo vere u sebe, u vojvođansko srpsivo, nego je bila izgubljena vera i u celo srpstvo. Crna Gora, za koju su još uvek poslojale naročile simpatije u Vojvodini i u čiju se dobru volju i smisao za nacionalnu misiju nije sumnjalo, „nažalost mala je i siromašna”, a za Srbiju se smairalo da ftakođe nema polrebne snage, ali čak ni smisla za veće nacionalne poihvale. | u fome pogledu reči Veljka Pelrovića u jednoj drugoj pesmi posvećenoj Vojvodini lačno prikazuju fadašnje slanje:

„I sveluju „Balkan” još te fvoje lufke: „nije dosla srpski, nema pojam bistar

o slobodi” — grme, oni koji ćulke

trpe da ih ćuša ma čiji ministar,

koji svog seljaka guleć' ruže pseći,

p' onda ruke peru od „paorskih gnjida”, oni, koji srpski grb kriju u peći!

— Vojvodino slara, zar fi nemaš slida?”

| lako aneksija Bosne i Hercegovine primljena je u srpskom vojvođanskom drušivu uglavnom kao žalosna istorijska neminovnost u nizu mnogih drugih preihodnih i budućih, kao jedan udarac više po glavi srpskoga naroda koji je nesrećnom sudbinom osuđen da frpi i pali, da „il kadi ii pakleno kune”.

Međulim ono šlo je aneksija učinila za neke druge naše krajeve fo su učinili za Vojvodinu prvo zagrebački Veleizdajnici, a zatim bečki Fridjungov proces. Oni su vaskrsli stari nacionalni duh Vojvodine. Vaskrsli su ga, jer kroz njih Vojvodina odnosno njena školska ili tačnije rečeno srednješkolska omladina doživljuje olkrovenje koje joj je bilo tako polrebno. Kroz njih ona saznaje, da Srbija nije neakfivna, nesposobna, a još manje neraspoložena za svoju oslobodilačku misiju. Kroz njih ona šta više saznaje, da se Srbija junački hvala u koštac sa velikom ausfro-ugarskom monarhijom, i da ova poslednja nije ni blizu onako svemoćna i neprikosnovena, kao što su fo Vojvođani u poslednje vreme u svome nacionalnom bezverju mislili. Najposle kroz njih ona saznaje, da Srbi u drugim tada auslro-ugarskim krajevima sasvim drukčije gledaju na srpsko pilanje i ozbiljno rade rame uz rame sa Srbijom na pripremanju velikoga dela.