Naša stvarnost

98 . JOHN REED

nam o politici i ekonomiji i nisu ih prikazivali kao suvopame ieorije već kao najvažnije pokretače svih kretanja u svefu, a i na samom univerzitetu. Stvorili su socijalistički klub, da bi proučili i prodiskutovali sve moderne }feorije socijalne i ekonomske, rasmatrajući ih u okviru same zajednice u kojoj su živeli.

Njihovom zaslugom politički klubovi, koji su ranije u koležu nicali kao pečurke, svake čežliri godine, i služili kao izgovor za pijanke i manifestacije, dobili su nov značaj. Klub je izradio program za socijalističku partiju u vreme gradskih izbora. Uspeo je da donese jedan socijalni zakon u zakonodavstvu Massachusseis-a. Njegovi su članovi pisali u školskim listovima, osuđivali život sfudenata i napadali univerziet što plaća svoje osoblje itd. Iz ovoga komešanja nikli su: Liga harvardskih studenata za žensko pravo glasa, Single Tax Club i jedna anarhislična grupa. Univerzitetu je podneta ptretistavka kojom su traženi kursevi o socijalizmu. Nekoliko poznatih revolucionara došlo je da drži konferencije. Počela je otvoreno da sa diskutuje o događajima u koležu i van njega. Na sve strane su se našli napredni duhovi: u muzici, slikarstvu, poeziji, u dramskoj umelnosti. Najozbiljniji školski listovi dobili su socijalističku boju ili bar progresivističku. To se, naravno nije upadljivo kosilo sa običajima harvadskog drušiva i verovaino je da posetioci klubova, sportisti koji su nas preistavljali u svefu, nisu nikad čuli ništa o tome. Ali to mi je omogućilo, kao i mnogim drugima, da shvatim da u spoljnem sveiu postoji nešto mnogo privlačnije od našeg školskog rada. Uputilo je našu pažnju na dela H. G. Wellsa i Graham Wallasa i odvojilo nas od diletantizma Oscar Wilde-a, kojim su se služili studenti književnosti kroz čitave generacije.

Kad sam završio kolež, otišao sam sa Wald Peirce-om u Evropu. Ukrcali smo se kao čuvari goveda na jedan brod koji je prenosio stoku. Računali smo da kako bilo provedemo godinu dana na puku. Valdu je bilo stalno zlo, nije mogao da podnese miris stoke i skočio je u more u blizini kule svelilje, na prolazu za Boston. Stigao je do obale plivajući. Basnije se ukrcao na Luizitaniju kojom je došao do Liverpool-a. Tada su mene uhapsili pod optužbom da sam ga ubio. Zatvorili su me i doveli pred sud u Mančester, gde je Valdo stigao tačno na vreme. Produžio sam sam. Išao sam peške kroz Englesku, radio po farmama, spavao po plastovima slame. U Londonu sam opet sreo Peirce-a. Pošli smo prema Doveru gde smo se ukrcali na lađu koja je imala da pređe Lamanš. U Paleu su nas, naravno, uhapsili. Obišli smo peške severnu Francusku od Ruana do Pariza. Zatim je došlo na red jedno epsko putovanje automobilom kroz Turenu do španske granice. Po Španiji sam pufovao sam, doživljavajući mnoge pustolovine. Prezimio sam u Parizu i išao na razne izlete po okolini. Zatim sam se vratio u Ameriku sa namerom da se zaposlim i tu nastanim. Linkoln Steffens me je preporučio American Magazine-u gde sam ostao iri godine. Čitao sam rukopise, pisao pripoveike i pesme. Linkoln Steffens je viša nego ma ko drugi, imao užjicaja na mene. Upo-