Naša stvarnost

110 LJUDI = DOGAĐAJI — ENJIGE

čitav narod, a tom revoluocijom šsu rukovodili trgovci koji su istovremeno bili i lokalne starešine. Srpska revolucija pored svojih unutrašnjih snaga našla je i spoljno-političku podršku, istina veoma promenljivu, a često i nepouzdanu, u Austriji i Rusiji, u ovoj: drugoj naročito.

Prvi veliki rezultat oba ustanka jeste izvojevanje izvesne autonomije unužlar Turskog carstva, formalno priznale od Porte istina tek hatišerifom od 1830, mada je ona još ranije stvarno postignujfa. Ta aufonomija je svakako značila čitav jedan sistem objektlivnih uslova za dalji razvoj modernog srbijanskog drušiva koje će se docnije OTganizovati i u svojoj potpuno samostfalnoj državi, ali još tokom revolucije dolazi do značajnih društveno-političkih sukoba unular srpskog naroda. Saljaštvo je bilo oslobođeno turskog feudalizma, trgovini je omogućen polet, čitav narod je dobio izvesne političke slobode koje pod Turcima nije imao; započelo se sa narodnim prosvećivanjem — no baš u tom sređivanju i organizovanju iekovina revolucije dolazi do unutrašnjih društvenih i političkih potresa. Voždov autokraiski coentralizam, a docnije još više izražen i stabilizovan u Milošu, nailazi na ožpor ne samo kod ostalih vođa oba ustanka — koji su time osežili ugroženim lični prestiž u svojim nahijama — već i u najširim narodnim masama opravdano nezadovoljnim novim namelhima, a često i huškani od pojedinih vojvoda. Pokušavano je 1807, 1808 i 1811 da se donekle ograniči Voždova samovlada, ali su svi fi pokušaji ostali uglavnom izigrani. Mada su u razbuktaloj revolucionarmnoj borbi u mnogome bile opravdane Parađorđeve prerogažive, takođe je bila opravdana i bojazan da se one ubrzo ne razviju u neograničeni apsolufizam. Praviteljstvujušći sovjet je trebao da onemogući tu opasnost, ali je Voždu pošlo za rukom da ga još u njegovom začeiku parališe. No i ii neuspeli napori, iako u mnogo slučajeva inspirisani surenjivošću pojedinih vojvoda, ipak objektivno znače začefke narodne borbe za ustavnost, za demokraisko uređenje srbijanskog drušiva i države.

Pod Milošem se naročilo rasplamćuju ovakve borbe. Milošev apsolutizam je bio daleko temeljitiji i razrađeniji od Voždovog — no i daleko manje opravdan — ali su njemu neprijateljske snage bile znaino jače nego li u Farađorđevo doba. Miloš je raspolagao zakonodavnom, upravnom i sudskom vlašću, bio je najveći posednik u zemlji uz dosta poseda izvan zemlje, a u unutrašnjoj i spoljnoj frgovini skoro da je imao sasvim monopolistički položaj. Razumljivo je da je onda taj ekonomski i politički gospodar mladog srbijanskog društva, izuzev svoje najuže klike u kojoj su dobrim delom bili njegovi rođaci, izazvao proliv sebe sve društvene slojeve. Miloš nije onemogućio stvaranje novog srpskog feudalizma — kao što fo tvrdi g. Slobodan Jovanović — samo zato što bi feudalizam značio jačanje i njegovih protivnika, već i objektivni istorijski uslovi bili su za fo veoma nepovoljni. Oslobođeno srbijansko seljaštvo listom bi se oduprlo da turske spahije zameni srpskim bojarima, ali mada slobodno ono se osećalo ekonomski pritisnuto Miloševim apsolužjističkim režimom, koji je na njega najviše prebacivao ekonomske terete koje je iziskivala nova