Naša stvarnost

180 LJUDI — DOGAĐAJI — BNJIGE

nego i bez povrede one ljudske ganutosti pred oivorenim grobom. Prava kritika, doduše, ne sme da gubi jasni vid ni kod — istinitog i lažnog — suznog vela na očima. No dešava se da smrt nekog duhovnog tvorca ili borca prekida neke sporove, sukobe, proiivnosti, i pokazuje lik i ostvarenja jednog čoveka u mirnoj svežlosti lišenoj strasti i predrasuda. Fod Dušana Radića nije taj slučaj. Njegova smrt nije imala da smiruje nikakve borbe oko njega, niti je prekinula jednu živoinu i radnu liniju u naponu pred velikimi očekivanjima. Ako je ovaj lično skromni i visoko ehični provincijski lekar na sarartnoj postelji i izrazio izvesne živolne gorčine, izvesna razočaranja Uu ljude, naročito banjske paciente, njemu kao književniku nije nanošena nepravda, i redak je pisac njegova talenta, skromnog žalenfa, koji je mogao da razvije do toliko pune mere i dobije priznanje do te mere. „Ako je u vezi sa njegovim imenom bilo nepravdi, one nisu nanošene njemu, nego — zacelo bez njegova saučesništva onim drugim književnicima, kojima je citiranjem njegova značaja oduzet opstanak, ili bar pravo na opsianak, od strane dnevne i feljtonske kritike.

Ako sam rekao da je njegov talenat bio skroman, to nikako ne može biti uvreda ni omalovažavanje. Alfred Musset, koji doduše i nije bio mali falenat, rekao je sa skromnim ponosom: iako je moja čaša mala, ja pijem iz svoje čaše. Veliki talenti ne niču često i u gomili, a skromni talenti, koji uviđaju svoje granice i svoje mogućnosti, mogu ponekad da daju lepa ostvarenja, harmoničnu sliku živofta i dela. Ako ima značajnih talenata, potencijalno velikih, koji, kidani besomučnošću ili nastranosltima, ostavljaju samo nedovršena ili nagoveštena ostvarenja, ima i malih talenata, koji dopunjeni brižljivošću, a ponekad i srećnim slicajem okolnosti, daju dela po kojima se obeležavaju. Čaša Dušana Radića nije sasvim, nije naročito „svoja”. Nastavljač linije Glišić-—-Lazarević--Veselinović, mahom i sledbenik koji ne izlazi iz kruga njihovih socijalnih i književnih koncepcija, Radić je gotovo jedini srbijanski pripovedač naših dana, jedini značajniji tumač sivarnosii u šumadijskom selu danas. U njegovom delu ima i krepkog seljačkog humora Glišićevog, i soanjiranosti fraze Lazarevićeve, i bolećivosti i folklorizma Veselinovićevog; ali sinteza tih elemenata, oplođena vlastitim životnim iskustvom, ne dostiže onaj nivo i onu savremenost koju su imala ostvarenja Glišića i Lazarevića, nego ostaje donekle u krugu Veselinovićevih preokupacija. Njegov jezik je vrlo živ i vrlo sočan, ali često deluje kao soanjirana egzotika „narodskoga”, njegovi likovi su natopljeni folklorističkim bojama, ali često je folklor cilj sam sebi, što slabi istinitosi i karakterističnost tipova, njegova humanost i bolećivost ga, pak, često navodi da svoje likova stavlja u nestvarne, neubedljive i netipične odnose, iz kojih ostaje ponekad kao jedini izlaz čudo ili bar slučajnost. Bez obzira na subjektivna uverenja i na socijalni stav, to nije slučaj ni kod jednog velikog književnika stvaraoca. Dela velikih umežinika su uvek snažan odraz stvarnosti, dinamičan izraz karakterističnih odnosa i objektivna slika živih tipova jednoga doba. Dušan