Naša stvarnost

DUŠAN RADIĆ 199

nijim pokoljenjima«, jer »drukčije raditi značilo bi ne davati samo fakta nego pravili propagandu za ovu ili za onu fežnju spoljne politike«. G. Jovanović sasvim iskreno priznaje, uostalom savršeno dosledno svom malopređašnjem tvrđenju, da ne gleda ni kroz kakvu prizmu: »Naša namera nije bila da se dižemo iznad našeg vidika i uplićemo u zamršenu mrežu evropskih zbivanja za poslednjih petnaest godina, koju će imati da razmrse istoričari i posle trista godina«. I ovde se, dakle, za g. Jovanovića opet radi samo o čekanjul

No već na prvoj stranici koja dolazi iza predgovora g. Jovanović krši svoja obećanja sa prethodne sfrane i upušta se i u generalisanja i u filozofiranja: »...sve} neće nikada biti nov, svet će se menjaž}i sporo i stalno... Dokle ljudi žive, biće promena, mira večitog biće kad nestane života, u prirodi je živih bića da se između sebe fakmiče i da rafuju.«ć A slične refleksije nižu se sve dalje i dalje: »Svaki ugoVOI O miru nosi u sebi klicu svoje bolesti i smrti; od rešenja problema ograničenja razoružanja zavisi opstanak mira, »opslanak i civilizacija čitavog svega; ili otkriće da »moderni rat nije za civilizaciju nego protiv civilizacije, i to rat ne dve civilizacije, nego rat naroda iste civilizacije«... Bonstatovanjem ovih kršenja dafih obećanja jedino se ima za cilj da se pokaže kako je savršeno nemoguće nemati nikakvu prizmu, koliko je neizvodljivo i zato uzaludno pretendovažjli ne nekakvu apstraktnu objektivnost, kojoj uvek ta njena apstraknost daje fu slabost da može dvosmisleno, frosmisleno i mnogosmisleno da bude fumačena, pa prema tome i zloupoirebljavana. G. Jovanović je, dakle, i protiv svoje volje gledao kroz izvesnu prizmu, i ta prizma nije ni samo njegova, ni naročito nova i refka, pa ni naročito objektivna. Ali trenuino, a naročito u ovom kratkom osvriu, nije neophodno da se govori o karakteru te prizme. Borisnije je naglasiti da i uprkos stavu pisca ova Diplomašiska istorija nove Evrope svojim hronološkim nabrajanjem činjenica može ipak da doprinese saznavanju žoka raspada versaljskog sistema, može bar da nagovesti čime se sve pokušava da se zamene i čime se već zamenjuju preoslale versaljske olupine. Ovo naročito važi u pogledu na poslovanja Društva naroda, jer su podrobno navedeni svi frenuini uspesi i svi duboki porazi ove ženevske institucije. I ove osobine Diplomažske istorije već dovoljno potvrđuju njenu aktuelnosi, pošto su skoro svi današnji diplomaiski polezi samo nastavak dugogodišnjih drušiveno-političkih poduhvata koji se donekle naziru iz ove knjige.

DUŠAN RADIĆ

Između smrti Dušana Radića i pojave ovoga broja našeg časopisa proteklo je dovoljno vremena da se o njemu i njegovom delu može progovoriti objektivno, bez povrede ne samog onog uobičajenog pieteta po kome je svaki novi pokojnik jedini i najbolji u svojoj vrsti,