Naša stvarnost

186 LJUDI — DOGAĐAJI — ENJIČE

U svakom pogledu je dragoceno ovo i ovakvo Vinaverovo Ppri= Znanje. Značajno je da ovaj zurlaš pokojnog modernizma ne primećuje | nikakve promene u našem književnom životu, ali je daleko značajnije

da je on toliko kratkovid i zaslepljen ipak morao da uvidi da njegova {odnosno njihova) »načela« niko nije prihvatio. Činjenica da se pokolenje mladih i najmlađih trudbenika kulture, i to još pod mnogobrojnim nekultrunim okolnostima, oslanja na kulturne tekovine naše dalje i bliže prošlosti, da ih nastavlja a ne samo nekritički aminuje — za Vinavera je udruživanje sa vatrogascima. Vinaver je i ovom prilikom još jednom dokazao svoju lakomislenu plifkost, svoj nihilistički stav prema našoj kulturi kada u njoj ponajpre hoće da vidi samo »stare« ili »noved, ali u suštini iste »plitkosti«. Najzad, Vinaver se pokazao ku-

. kavnosmešno naivnim kada je, makar samo i za trenutak, poverovao da impofencija (i to ona njegova, i to ona njihova) ikada može da izrodi decu, a još manje da očekuje unukel Sveznajući Staško odao je

. svoje ginekološko neznanje, mada je fo iznenađujuće kada se zna njegove bezbrojne dosadanje pesničke i ostale književne pobačaje!

| Zaludno je i jalovo — bar ovom prilikom — zaputiti se u Vinaverove šengajstovske lavirinfe, besmisleno je razmrsivali sve njegove galimatijase, a neupuino je danas čeprkati po njegovim zadnjim namerama. U njegovoj felalnici modernizma i među starim gvožđem njegovih kulfurnoistorijskih preklapanja, na plesnivim skramama njegovog bergsonizma i u svem ostalom dar-maru koji caruje po njegovim vajatima i čardacima ima toliko malo toga o čemu bi se savesno i podrobno trebalo pozabaviti, a još je manje onog što bi se u svemu tome našlo životnog i kadrog da se i danas od:ži. U fim oronulim i žrošnim straćarama reika je čak i uobičajena šengajstovska živopisnost, nema ni virtouznog esfetizma, ni individualističkog baroka koji bi bar s obzirom na naše čaršijske prilike bio redak ili bar nazovioriginalan. I možda iz čitavog Vinavera dopire samo ovo njegovo predgovoračko cvilenje, možda je ono u istini nadgrobno slovo koje on već sada samome sebi drži.

Sedi se još na ćepencima i zvecka se čekmedžićima u našoj kulturnoknjiževnoj čaršiji, uprkos tome što mnoge naše književne gazde često govore preko radia. Sedi tako među njima i gazda-Staša, zvecka i on svojim čekmedžetom, mami mušterije, javno i tajno ortakuje. Ali je čaršija pusta i tiha, zamrla.

Samo s vremena na vreme Duja halakne i uvek objavi dvanaeslti čaS...

Đorđe Jovanović

LIRIKA I GLUMA

Treba svakako pozdraviti odluku Eolarčevog Narodnog Univerziteta da u svoj program unese i recitaciju lirskih pesama. Pretposlavka da kod nas čak ni opšte priznate lirske pesme nisu prešle uski krug ljubitelja i znalaca — uglavnom je fačna. A ideja da se