Naša stvarnost

Šo FAREL ČAPERP

crni kofer i penje se uzbrdo — kad ne bi bio tako daleko, metnuo bih ruke pred usta i doviknuo mu: „Hvaljen budi Isus Hristos, gospodine, koliko je sati?” „Dva sata, pastiru; kad ne bi bio tako daleko, doviknuo bih ti i zapitao te čije to krave paseš, a ti bi mi možda rekao: ova sivulja, i ova šarulja, i ova sa zvezdom na, čelu, i ova rumenka, i ova jalovka pripadaju Polani Hordubalovoj”. „Da da, mladiću, lepe krave, milina ih je pogledati; samo ih ne puštaj dole k Crnom Potoku, tamo je trava kisela i voda gorka. Pa dabogme, Polani Hordubalovoj; pa da, ranije je imala samo dve krave; a je li, mladiću, nema li ona i kakvih volova?” „Ah, gospodine, i te kakve volove, podolske, s rogovima dugačkim kao raširene ruke; dva vola, gospodine. „A ovaca?” „I ovnova i ovaca, bogme, ali oni pasu gore na Durnoj Polonjini. Pametna i bogata je Polana”. „A muža nema? Šta mašeš rukom? Nema Polana gospodara? Ah, kakav je glupak; ne poznaje čoveka, stavlja ruke nad oči i gleda, gleda kao panj.”

Juraj Hordubal oseća kako mu srce tuče čak u griu; mora da se zaustavi i da odahne, ah-ah, ah-ah! Ipak je svega i suviše mnogo, sve je to tako iznenadno, davi ga to kao da je naglo pao u vodu: odjednom, odjednom je kod kuće, — samo što je načinio jedan korak preko te kamenite vododerine, i već ga je sve poplavilo sa, svih strana: da, ta vododerina bila, je tu odvajkada, bilo je tu i grmova, trnjine, koji su i onda bili opaljeni pastirskom vatrom; i opet evatu u šljunku divizme; put se gubi u suvoj travi i suvoj majčinoj dušici; a eto i onog kamena stanca, zaraslog borovicama, pa cvetova, encijana, kleke, i onda dolazi kraj šume, a na putu su suve balege, i napuštena ovčarska koliba. Nema više Amerike i nema prohujalih osam godina; tu je sve što je i bilo, sjajna buba u cvetu čkalja, i glatka trava, a iz daljine se čuju klepetuše krava, evo i prevoja nad Krivom, smeđih stabljika sabljaste trave i puta koji vodi kući...

.. Put za meke korake gorštaka, koji nosi opanke i nije bio u Americi, put koji miriše na krave i šume, koji je ugrejan kao hlebna peć, put u dolinu, put kamenit i utaban stadima, raskvašen potočićima, koji skakuću po kamenju; ah Gogpode, kako je ta staza lepa, i juri kao ovaj potok, čas meka od trave, a čas se opet pod nogama kruni šljunak, čas opet staza vlažna te pod nogama pišti voda; a sada savija pod krune

MII A 00

rki ika