Наша књижевност, 01. 07. 1949., стр. 33

ду фора дао оде

од СУМРАКА ДО ЗОРЕ

То вече није се честито било ни спустило кад су агенти „Усташке надзорне службе“ са два гестаповца упали у стан Драгана Петронића и, можда за неколико минута само, претекли они њега место он њих. >

Не, није он био од оних људи који су сами себе заваравали: „Па, ја се нисам бавио политиком!“ и „Неће мене!“, или „Што би мене!“ и „Можда неће мене!“, и није се ни једног трена колебао кад је пре подне дошло до одлуке, а још мање да ту одлуку, чим падне вече, и изврши — да би себи сад предбацивао због неодлуч“ ности, Напротив! Али, ето, за који час догодиће се управо оно што је он тачно знао да га чека и што је читавим својим бићем тежио ла избегне.

Сва његова кривица била је у томе што се сам није знао да снађе, а није имао блиских пријатеља «с којима би се у овим те шким, вртоглавим данима поразговорио и споразумео како и шта треба да уради.

А он је целог свог века умео да гледа и да види, да уочи

узроке и сагледа последице, да тачно оцени шта не ваља и зашто не ваља, али — није знао да просуди и шта ваља, још мање шта треба да се уради, а најмање шта треба да уради он. Он је видео како људи пате због неправедних друштвених односа, како човек човека кињи и мучи, и сваким се даном у њему све више таложила горчина која га је гушила, мутила му здраво расуђивање и чинила га мрзовољним. А за такав свој живот, живот трпећи и без радости, он је окривљавао судбину коју је са собом на свет донео чим се је родио у сиромашкој породици.

Кад му је отац — сељак који је сишао у град да буде подворник — храбро погинуо на Добруџи 1916 године као добровољац, Драгану није било ни “две године. Са петоро деце и са пензи јом с којом није могла да плати ни целу станарину, мати је радила тешке послове по кућама имућника и чиновника. У њој је он из малена гледао свеца и мученика и увек се сећао прве слике коју је лонео из раног детињства кад се једанпут иза сна пренуо и спазио мајку погрбљену над неким радом, чуо како убрзано дише и како с времена на време подитне главу и уморно, дубоко уздахне

Увече кад би се вратила с посла и децу намирила, њој је највећа радост била да седи и да их посматра. поваљану једно крај

ћ '