Nova Evropa

TI

Патање културе јесте пре свега питање духа; вањска култура је само израз унутарње културе, Без духа преостаје од културе само мртва техника, празна форма. Како је и вера такођер нешто унутарње и душевно, зацело је важно питање: каково значење има вера за културу једног народа 2

До најновијег времена многи су мислили, да је вера тек нека фаза у развоју човечјег духа, пре знаности; дакле нешто што је у своје време вршило и културну функциј ју, а што је у доба знаности преживели остатак без значења и само на штету. Сада, међутим, долази сама знаност до друкчијих закључака: вера је нешто битно само по себи, будући да црпе своју снагу и из других врела него знаност, а што сама знаност ничим не може да надомести. Психологија религије увиђа све више, да је религија нешто високо и дубоко, нешто вечно у човеку, те да се човек без религије налази у стању некаке душевне празнине,

Погрешно је ако се мисли, да ће знаност икад надокнадити верске силе, Сократ је мислио, да је спознање врлина, јер су се у њему спознање и врлина на око покривали; али га је већ Аристотел с правом побио, И Сократу је моралва моћ долазила из другог, религијозног, врела. Тако свако когод мисли да не верује, а морално озбиљно живи, држи да живи без вере. Истина је, да је умно без вере, али у његовој души живи још религијозност човечје природе, додуше слаба и неодређена, но која ипак није без икаке моћи. Знаност уопште не превазилази границу времена и простора, па стога и не може бити стална; њени погледи су ограничени временом, променљиви и нестални као и време. Гакозвана аксијоматичка етика може говорити о лепоти етичких вредности колико хоће, и може разврставати етичке аксијоме по тим вредностима, али мора да ћути код питања категоричког императива, који се јавља у савести; још мање пак може да да потребну снагу у великим борбама са страстима за победу бољега бића над тамним силама које се крећу на дну човечје анималности.

Ако то вреди за појединца, вреди утолико више за читаве народе; а ако вреди за народе, вреди тим више за словеначки народ, који је већ хиљаду година хришћански и католички, те којему је католичка религија обузела сву његову душевност, преузела у се сву његову природну религијозност, и дала јој посебни животни значај, који се изражавао, више или мање, и у читавој вањској његовој култури, Католичка вера дала је словеначком народу јасан поглед на свет. С правом можемо поновити оно што.се већ у своје време рекло, да проста сељачка жена има у свом катекизму јасније одговоре на световна питања него што их може дати који модерни филозоф.

186