Nova Evropa

следовати, нити (да кажемо сасвим искрено што мислимо) уистини имају живљу жељу да примењују на себи начела која тако радо исповедају док је реч само о противнику. Међународни суд, међутим, сматра се од стране победничких сила и сувише често згодном теоријом која се даје врло лепо допунити изузецима чим се ради о томе да би је требало применити и на њихове понекад на неправди задобијене добитке.

Да ће ико ко беспристрасно посматра данашњу европску ситуашију смети рећи, да је овакав суд одвише оштар“ — Но, иако ствари тако стоје, то ипак не може нипошто бити разлогом да ми напустимо наш идеал о једној новој и препорођеној Европи. Напротив, то је само знак да напоре треба обновити и удвостручити: Само они, који нису веровали у победу, могу сада неверовати у Лигу Народа која има да крунише дело. Рим није сазидан у један дан, па би било смешно тражити и да Лига искочи цела и у оклопу као болиња, Атина из чела Зевсова; као што би било, на другој страни, бескорисно ишчекивати да се за нове идеје одушевљавају они исти државници и јавни радници чија је несавременост толико допринела да дође до онако трагичног заплета старог поретка. Они који су за време рата проповедали Нову Европу, никад нису престајали

понављати тврдњу, да ће бити много теже добити мир него добити —

рат, и да ће се тек после победе а не пре ње управо видети ко је прави државник, Данас је очевидно, да су они испали бољи пророци нето што су и сами мислили, те се можемо од њих учити како да челичимо наше мишице и живце за дане скоре будућности, када ће сви који су неспремни за борбу у миру најзад попустити и забости копљем о ледину. А скептицима, који за Лигу кажу да је то неостварива утопија, ми ћемо најбоље одвратити ако их позовемо да смисле и изведу нешто боље, Јер ако би они имали право, онда смо ми најаднији створови на свету, и треба да скрштених руку гледамо где Европа пада — брже и потпуније, услед пет година рата и покоља — натраг у вртлог суревњивог надметања. у оружању и империјалистичке интрите. Може бити да је наш идеал утопистички,) и може бити да ће наши напори остати узалудни, али ми знамо бар једно: да је то једини пут, и да они који нас побијају признају одмах на почетку своје банкротство. Није ваљда, потребно потсећати Југословене, као ни иког другог суседа некадашње двојне монархије, куда води она политика што се бечким наречјем зове »зјећ [огушгафеји«. Европу Није могућно излечити од болести која је данас троши хомеопатичким методима.

Било је неизбежно, да после високог идеализма који је произвео рат наступи реакција, и то у облику који се јављао у слична времена још од памтивека: »Дај да једемо, да пијемо и да се веселимо, — јер данас јесмо, сутра нисмо, прекосутра бог зна ди смо«. Али они међу нама који не пристају нато да оставе своју децу и своје потомке пред потопом, морају у свакој земљи да се прикупе и да приону уз посао. Будућност Европе и спасење целога света

2