Nova Evropa

onda im je najzad bilo jasno da je Srbija izgubljena, — izložena napadima triju snažnih osvajača, napuštena sramno od iri velika saveznika, To je sad svaki osećao, I ja sam to slušao ponavljati neprestano, dan za danom, od gradjana, od vojnika, od oficira i od državnih činovnika, „Zašto Rusija ne dolazi? Gde su Francuzi? Zar nas je Engleska izneverila?“ Ova su se pitanja toliko opetovala, da su kao odjek pratila svaki razgovor,

Kad sam ja stigao, bilo je u Prizrenu u najmanju ruku osamdeset hiljada izbeglica, a još jedno deset hiljada pristizalo je idući ispred same vojske, Ove rulje, pomešane sa pedeset hiljada zarobljenika, prosto su zagušile ulice male varoši, Hrane nije bilo, da se razda ili proda narodu, A osim svih tih izbeglica i zarobljenika trebalo je hraniti još i izgladnelu vojsku, Siguran sam, da u celoj toj masi nije bilo nikoga da ima dosta da pojede, a tisuće su stajale gladne — tisuće žena i dece bez zalogaja, bez strehe nad glavom pred kraj meseca novembra, u gradu načičkanom ljudskim stvorovima tako da su boleštine i zaraze mogle buknuti svakoga časa.

Pitam sam sebe, šta se sve zbilo u Prizrenu posle mog odlaska? Bedunci su morali onde da zastanu. Jer nije bilo mošućno za porodice sa 2Хеnama i decom da predju preko brda bez ikakve hrane, Oni su imali, posle dvomesečnih neiskazanih patnji, da ostanu tu u mestu gladni i da čekaju neprijatelja da im donese hrane, A ako im neprijatelj nije mogao doneti hrane? Prizren je udaljen od željezničke pruge na pedeset kilometara, a putevi su tamo zimi prosto neprohodni, Jedino se u volovskim kolima može. transportovati hrana; a trebalo je u isti mah snabdevati svima potrebama vojsku koja se nalazila u Albaniji, Odista, izgledi nisu bili odviše ružičasti za jadne izbeglice,

Ulice prizrenske su strme i izvijene, i duž kuća sa obeju strana viju se loze i vise grozdovi vrlo gracijozno, u leto mora da pružaju gradu divan hlad, U ovo doba godine, naravno, nije bilo već više lišća, jedino suha loza spuštala se pokidana medju nebrojene tisuće gladnih beskućnih seljaka koji su, durajući se i stiskajući se oko kuća, tražili put, i bez prestanka punili i dan i noć svaki prazan prostor, Crveni i beli fesovi i šarene hlače Turaka; Arnauti sa svojim plitkim belim ćelepušima na glavi i svetlim noževima za pojasom; visoki Cinogorci u sivim prslucima i s okruglim malim kapama; narod iz Sandžaka s turbanima oko glave; srpske seljanke, u njihovim šarenim izvezenim čarapama, u raznovrsnim opancima, bogatim košuljama i libadetima, i sa čudnom nošnjom na glavi; Srbijanci u zagasitim i crnim domaćim čakširama, priljubljenim uz nogu ali sa širokim turom, francuski majori i pukovnici i kapetani u njihovim uniformama; engleski i srpski oliciri, umorni i uvek u žurbi; žandarmi u otvoreno plavom odelu, sa zlatnim gajtanima i sjajnim dugmadma; kraljevski gardiste, u otvoreno crvenim čakširama i kao nebo plavim kaputima; sivkasto plavi austrijski zarobljenici, i sivkasto zeleni bugarski; zelenkasto žuti srpski vojnici — sve je to feklo u varvarskom šarenilu boja ulicama prizrenskim, baš kao i pre toga u Prištini, samo u većem fazmeru i s više raznolikosti, Ovi prizori po ulicama spadaju zacelo medju najkarakterističnije crte jedne ovake neprijafeljske najezde, jedinstvene i inače u mnogom. poSledu, Ni u kakoj drugoj prilici ne bi bilo mogućno videti ovaku mešavinu rasa, ovaku sliku sasvim srednjevekovnog izgleda,

152