Nova Evropa

A po lim ulicama, u polumraku, sukobljavajući se na svakom koraku sa masama, krčili su šumno sebi puta luksuzni francuski automobili, sjajni američki motori i odromna automobilska teretna čudovišta, Život cele jedne nacije prosuo se i rasprskao iznenadno nad Prizrenom, i sve se zbunilo, okrenulo tumbe, i sunovratilo u kaos, Posao je stao, dućani se zatvoriše, — jer bi ih otvorene opustošile domile mušterija odveć žudnih robe, Samo je život po haremima tekao nesmetano i dalje, Mogao je propasti ceo svet, Turci su imali svoje vajate pune, Svoj novac u zlatnoj moneti, svoju sopstvenu filozožiju, i oni su bili jedini koji su mirno i neuzbudjeni išli ulicom,

Kad se noć približila, ja sam stajao u jednom malom udubljenju očrade starog mosta. Po visovima oko mrke tvrdjave počeli su svetlucati plamičci, a na površini vode ispod mene ogledali su se crvenkasti i zlatni odzraci prozora s rešetkama duž keja, Naidjoše vojnici dovikujući nešto na srpskom i pokušavajući da prokrče puta kroz gomilu, Mene pritisnuše sasvim uz kamenu ogradu kad im podje za rukom da se proguraju, Odmah za njima išle su neke bledunjave prilike, Žamor prodje kroz gomilu, Kad cela pratnja stiže do osvetljenoga kruga prema meni, prepoznah u jednome času tanku, oštru siluetu Kralja Petra, Čudno beše videti jednog kralja u ovoj okolici, i meni u tom trenutku pade na um jedan prizor koji sam gledao u Majncu 1913 godine: Nemački car kako vrši pregled svoje goleme i savršene vojske, na ravnici pred gradom, Čudesna ilustracija, mislio sam, uzroka i posledice, Odmah zatim, gomila nastavi bučiti i talasati se kao i pre toga,„.,.,

Ni deseti deo begunaca nije mogao dobiti zaklona u gradu, Široki se logori dizahu svud unaokolo, pokrivajući osobito mnogobrojna turska droblja, Turska su groblja najzapuštenija mesta na svetu, Turci zakopavaju svoje mrtve — a kako bezbrojni izgledaju ti mrtvi! — gde stignu, na prvom praznom prostoru, da bi bili što bliže svojim pokojnicima, Nad grobom stavljaju odvaljeno komadje kamenja, koje se iskrivi na jednu ili na drugu stranu, — iako nikad, kako izgleda, ne padne sasvim, — tako da celome groblju daju sasvim poremećen izgled, Onda, izgleda, kao da brže bolje sasvim zaborave na svoje grobove, Izmedju tog razbacanog kamenja ponameštale su sad izbeglice sebi postelje, sterući po zemlji malo sena ili slame, Tako su svud oko Prizrena, u novembarskom večernjem sutonu, dorele velike vatre posred razbacanih kamenova, i stotinama premorenih ljudskih stvorova, ležali su ispruženi po grobovima, Mučan i jezovit prizoT, ia živa mesta mrtvaca, ali čudan samo kad se unatrag posmatra, Jer ima izvesna tačka do koje čovek kadikad dopre, kad mu ništa ne izgleda čudno do mir i sreća, i ništa prirodno do osećaj da još postoji, Do te tačke, eto, behu tada doprli nezvani gosti Prizrena,

Котћет Јопез.

„Zidanje Skadra“ od Mirka Korolije.

O proslavi 25-godišnjice današnje pozorišne zgrade u Zagrebu, 14, oktobra t, g,, predstavljen je prvi put dramski poem Mirka Korolije „Zidanje Skadra“, Istoga dana ugledala je sveta ova drama i u knjizi, u lepo oprem-