Nova Evropa

или на што се нема право, већ спадају овамо и све настраности и претераности, сви рогови наше главе, којих има толико да се често од рогова не може да види нити глава.

(Слажем се потпуно с теоријом о несређености, о збрци појмова и узрујаности, и општој и нашој, али имају и теорије граница, и онда треба и њих почети тумачити, као и оно што оне хоће да. тумаче, Остаје непротумачено, код нас, да крај свих наших практичио-механичких обрачунавања и разрачунавања, крај свега »пролазно« и »привремено« збрканог, крај силних обећавања да ће сутра бити боље и добро, крај уверавања и доказивања о природности равмера и несразмера ствари у нас према, другима, да крај свега тога, и још којечега друтога, нигде нема на помолу идеолошких јасноћа, идеолошких вредности, објављених, утврђених, изведених и сакупљених у тврди сустав једног одређеног гледања на свет, како би то одговарало духу времена, — отребљених, очишћених, излечених од сентандријских напада и болова.

То ми је, видите, чудно и загонетно, — па кад гледам, на једној страни, како споредни и луксузни суротати нашег живота врте своје точкове безбрижно и глатко, као да се ништа збило није, или као да је све у ствари готово, обевбеђено, и јасно, а видим, на друтој страни, паучину и шрашину што је дебело легла на идеолошко стварање наше, и приметим све оне силне Сентандрије наше, ну политици, и у литератури, и у целом јавном и приватном животу, онда, ме походи осећај далеког немира и неисказанога страха, да се на једну полугу меће једно оптерећење које она неће моћи понети.

Ако смем да се послужим: једним упоређењем, ја бих рекао. да се код нас мното свира, и да многи добро свирају, али да сви имају да се одуче од погрешних и нескладних нота или дометака, тада би, неучинивши ништа ново, не додајући ништа ономе што је већ ту, већ само одузевши оно што квари и што је претерано, постали сви добри и особити свирачи, и било би хармоније, као што би се једампут разговетно и јасно зачули и основни акорди. Тражимо дакле, као главни услов правог и здравог формирања наше народне и државне јединке, ампутацију свих претераности и сваког пребацивања преко нормале.

Ваш ЛА.

Скерлићева застава.

- Године 1914, 2. маја, свирепа пакост судбине оте нам за навек пионира, модерног нацијонализма, учитеља европског демократизма, апостола велике идеје југословенства. Лопло смо та оплакали јер смо та силно волели и осетили тежину губитка. С временом туга је расла јер је празнина постајала већа а његова даровитост потребнија.

182