Nova Evropa

тостима сваке врсте, које врше не само шин-фенери већ и плаћени служитељи Британске Круне, доста су страховите већ као докази бруталности: али кад се истратом утврђује, да је то морал целе званичне Ирске, за коју носи одговорност британски народ до задњер новчића, онда не можемо рећи друго до да ништа на свету не може бити горе, чак ни шин-фенерска република. Ми смо спали нато да вршимо понижавајуће звање агената анархије, немоћни да спречимо нашу рођену полицију од разоравања средстава и оруђа потребитих за живот Ирској. И уза све ово долази сад још страјк глађу у британској тамници, да нас потсети да је љубав према, свом народу једна од ретких етвари за коју је човек справан умрети. На стотине су умирали ва ирску народност у прошлости; али је мало њима било дато да изводе драмски перипетије једне криве као што је То успео да учини председник општине и главни државни чиновник града Корка. Нећемо говорити о заслугама, страјка, глађу, нити о законитој оправданости положаја једне владе према њему, јер више гледиште са којега ми посматрамо ствар лишава, нас обавеве да о овоме дискутујемо. Лорд-Мер Мексвини доказао је и по стоти пут, да владе немају нити средстава нити силе који би скрхали дух у слободна човека. То је једино гледиште о којем се даје дискутовати поводом овог страјка глађу. И изгледа. нам траћење времена расправљати о оправданости или неоправданости владиних законских мера и законитих права у овој ствари, коју је чин једног политичког заточеника одвео већ онамо где има да решава политичка увиђавност и суверена дискреција Круне.

Ми се не придружујемо непромишљеноме кору оних који траже да бе г. Мексвини пусти на слободу само зато што је вероватно да ће умрети у рукама владе и тако повећати једним новим мучеником листу ирских родољуба, Није неосетљивост или равнодушност према патњи, нити је недостатак симпатије према ирском нацијонализму, који нас гоне да овакве захтеве назовемо, у њихову правом значењу и њиховој голој форми, ирелевантним и штетним. Поштедети живот Лорда-Мера, не покушавајући уклонити узроке који су довели до његова бунтовног чина, не би било дело милости већ дело кукавичлука, и послужило би једино да још дубље подраје већ и онако довољно трулу грађу британске владавине у Ирској, не дајући у замену ни једно једино преимућство, осим можда, олакшање бескичменим савестима енглеских хуманитараца.

У часу кад овако стоје ствари, један ирски патријот, чија је bona Наез и као Ирца и као службеника Круне доказана у рату, позива на примирје, У свом другом апелу на краља, т. Редмонд Хауард иште примирје, за које би се време потражило и можда мотло-наћи какво решење срећније него што би се дало скалупити сад у овом часу, док у пламену букте дућани и умиру од рана оружници у Ирској. Поклич је добар и долави у добар час, и корак који се предлаже води нас у правом правцу. Примирје, престанак звекета мачева и оружја у земљи, која је номинално тобоже у миру.

226