Nova Evropa

ИВАН ТУРГЕЊЕВ: "Хамлет и Дон Кихот.

Прво издање Шекспирове трагедије »Хамлет« п први део Сервантесова »Дон Кихота« изађоше на јавност једне те исте тодине, у самом почетку ХМП-ог века.

Та једновремена појава веома је значајна у нашим очима. »Хамлет« и »Дон Кихот« оличавају, како се нама чини, два до крајности опречна типа људске особености — два супротна, краја осовине на којој се врти човечја природа, По нашем суду, људи се — више или мање — дају сврстати у једну или другу категорију наведених типова, јер готово сваки од нас показује неку сличност или са Хамлетом, или са Дон Кихотом; истина: у наше доба има много више Хамлета; али ни Дон Кихоти нису махом ишчезли са земхе.

Да своје речи објасним.

Ови људи — свесно или бесвесно — удешавају и проводе жиВот према неком свом личном идеалу, или, другим речима, према томе како и у чем они назиру правду, лепоту, доброту. Многи назиру свој идеал у већ готовим, историјом одређеним и сталоженим облицима живота; они према томе идеалу удешавају свој живот, одступајући од њега тек припадом, кад их на то наведе страст или случај; али они у његову доброту не сумњају. Други, напротив, тај идеал подвртавају анализи сопствене мисли. Како већ било, ми се нећемо махом преварити, речемо ли да за велику већину људи тај идеал — подлога и смер њихова живота — или се налази ван њих, или у њима самим. Другим речима, сваки од нас ставља на прво место или своје ја, или нешто друго, изван свота ја, чему он признаје првенство над собом, |

Опазиће нам се, може бити, како реални живот не познаје тако оштрих разграничења, и како у једном те истом бићу могу наизменце да ве одразују оба погледа, па чак да се до неке мере и стапају; но наша намера и не беше да поричемо могућност нелогичности и несутгласица у људској природи; ми хтедосмо просто да истакнемо два разна човекова, односа према идеалу живота — а сада ћемо се потрудити да покажемо како су та два различита односа, по нашем суђењу, нашла израза у двема личностима којима су намењени ови редови.

Да почнемо са Дон Кихотом.

И, пре свега, треба напустити ситно и плитко становиште као да Дон Кихот није друго до онај смешни витез жалостива лица, којега сви површно знамо, а То вначи личност створена да излаже поруви старе витешке романе. Познато је како је важност овога лица, под пером његова бесмртног творца поступно расла, и свак се лако може да увери како Дон Кихот ив другог дела романа није више онај настрани и смешни чудак, с којим се сретамо у првом делу

242