Nova Evropa

књиге п на којега се тако издашно обарају шамари и тољате. Да бисмо његову фитуру до краја схватили, ред нам је проникнути у суштину самог дела.

Што нам, својом личношћу, хоће да, представи Дон Кихотг Пре света, веру; веру у нешто вечито, непоколебљиво, веру у истину која. је ван човека, појединца, у коју није лако проникнути, и која од људи захтева, да јој предано служе и да јој приносе многе жртве, но која је људима опет зато приступачна и увек готова да уважи постојаност службе и силу жртвовања. Дон Кихот је махом проникнут љубављу ка своме идеалу; он је готов да се, њега ради, подвртава свакој тескоби, сваком понижењу, па да томе идеалу жртвује и сам живот. Живот, уосталом, ва њега има смисла само утолико уколико кроза њ он може да се приближи своме идеалу, победи истине и правде на земљи. Рећи ће се: тај је идеал чедо Дон Кихотове: маште, растројене и загрејане читањем витешких романа; признајемо — и у том је сва комична страна Дон Кихотова; али његов идеал остаје нетакнут у свој својој чистоћи, Лоивети за се, старати се ва своју особу, — то би се њему чинило зазорно. Он живи сав (ако се тако смем изразити) ван себе, живи за другога, за браћу своју; он је ту да треби зло, да од људи одбија пакосне силе, горостасе и врачеве, једном речју: тлачитеље слабих. У њега нема ни трага себичњаштва, он не мари за се, он је сушти самопрегор; укратко, он верује, верује тврдо и неограничено. Ето зашто је он неустрашив, стриљив. задовољан и о најмањом плаћом, и с најбеднијом одећом: није њему до тога!

Чедан у срцу, он је духом јак и смео. Његова дирљива, побожност не спречава ниуколико њетову слободу; ма да је прост од личне таштине, он не сумња зато ипак о своме позиву, ни б свог јим физичким силама; његова воља — несломљива. је воља.

Постојано тежење за, једним те истим смером даје његовим миелима извесну једноличност, а његову уму извесну једностраност; његово је знање ограничено, али њему велика знања и не треба; он зна тачно што му треба, знати. како му се треба владали и који је његов позив на земљи. А то је главно. Док Кихот може понекад да изгледа, као савршена луда, јер се и најочитија стварност од његова жаркот одушевљења топи као восак и изчезава пред његовим очима. У дрвеним луткама он упорно назире живе Мавре, као што у мирним овновима види оружане витезове.

Понекад може Дон Кихот да нам се чини као човек врло ограничен, јер не уме да честито осећа ни праву самилост, ни праву радост. Узрок је томе што он, попут старог дрвета што је своје жиле дубоко у земљу зарило, нити може да мења своје погледе, нити је у стању да их преноси с једнот предмета на други; једрина његова моралног склопа даје особиту снагу његовим мислима и његовим речима, даје рељефа целој његовој личности, успркос смешним ситуацијама у које непрестано упада. Дон Кихот, то вам је зане-

243