Nova Evropa

сен створ који служи омиљеној идеји, и та га идеја. озарава својим сјајем. > П.

Хамлет је, на првом месту, анализа и етоизам; он је затим бевверје.

Он живи само за се, он је сушти себичњак: као такав, он не може да верује само у оно, што је ван њета и над њиме. Међутим, оно његово ја, у коме нема никакве вере, драго је Хамлету, То је полазна, тачка, којој се он увек повраћа, јер у целом свету не налази ништа чему да се приволи душом. Тај се скептик непрестано врти око самог себе: он је, непрестано забринут не својим дужностима, но својим положајем. Сумњајући о свему, Хамлет, раЗуме се, не штеди ни самог себе; ум је његов сувише развијен а да би могао да се задовољи оним чега налази у себи; он признаје своју слабост и с претераним задовољством жироше сам себе, тратајући постојано за својим ја, и држећи очи вечито упрте у своју душу. Он познаје на длаку све своје недостатке, он сам себе презире до краја — а у исто време од тога презира живи, могло би се казати: у њему налази своју пићу.

По томе се види да је свако савнање једна сила: а такова сила. је и Хамлетова иронија, која тако снажно одудара од жарке вере Дон Кихотове.

Му отуда и противуречја Хамлетова. Он не верује у се, али је Опет зато поношљив, он не зна шта хоће ни зашто живи, ал ипак држи до живота.

У другој појави првог чина Хамлет кличе;

»Ох, да ниси, Боже, својим вечитим законом загрозио самоубипама! Ох, како ми- бљутав, празан и бесмислен изглела човечји живот!« | i

Али он не може опет да прегори тај бљутави и бесмислени живот; мисао о самоубиству врде му се по глави све до појаве очеве сени, оне језиве појаве која ће својом страшном заповеди скршити његову и тако поколебану вољу — али он сам себи кидисати неће. ЈБубав ка животу избија чак из самих његових мисли о самоубиству. Људима у пролећу живота не треба тек тумачити речи:

»Крвца бије, цвет младости пупи!«

Но не будимо одвећ строги с Хамлетом; он душевно страда, а његово је страдање јаче и печалније но Дон Кихотово. Овога туку тлупи сељаци, робијаши које је избавио из сужањства; Хамлет напротив, страда 'од својих рођених ударапе, које он себи издашно задаје. И у његовим је рукама мач — мач са две оштрице, што се зове анализа. |

Дон Кихот је, не да се затајити, апсолутно смешан, Његова личност је можда најкомичнија личност, коју су песници икада створили, Његово је име постало смешним надимком чак и на устима руског мужика, Ми смо о том могли да се уверимо својим

244