Nova Evropa

ушима. На сами помен жалостивот витеза, искрене пред очима памћења једна суха и угласта фигура са закучастим носом, стегнута у смешном оклопу, попета, на отрданом, голоребрастом кљусету, оном бедном, вечито гладном и вечито бијеном Розинанту, којему није могуће одрећи извесну полушаљиву или полуозбиљну самилост.

Јест Дон Кихот је смешан, али Та смешност крије у себи неку измирљиву и искупљиву силу, која има своју цену. Ако није овлаш речено: »Коме се будеш смејао, томе ћеш и служити«, тад би се мотло додати: »На кога си се насмејао, том си већ опростио. а ваљда си готов и да се е њим пољубиш « МЕ

Хамлетова, је спољашност. напротив, привлачна. Његова сета, _ његова Оледоћа, па донекле у телесна пуноћа: његово црно, бар-

шунасто одело, перо за шеширом, отмени манири, сушта поезија његове речи, постојано осећање свота преимућства над другима и Ya то готовост да сам себи обара цену — све нам се то у њему допада, све нас то к њему привлачи. Оваки би од нас волео да га сматрају Хамлетом, никому не би драго било да га прозову Дон Кихотом, О Хамлетом нико и не покушава да, вбија шалу, и у томе је његово проклетство: волети га, то је готово немогуће; једино људи попут Хорадија могу да, другују са Хамлетима. Сви, колико нас је, симпатишемо с њим, и то је сасвим разумљиво: готово сваки од нас калази у њему нешто од себе самот; но волети га, то је, понављамо, немогуће, јер ни он сам не воли-никота, НЕ

Да наставимо своје поређење. ·

Хамлет је син краља, којему је рођени брат живот угасио, да бе дочепа престола, смакнути владалац устаје из гроба, из »чељусти ада«, да своме детету на душу стави освету. Но Хамлет се колеба, мудрује; он као да ужива. у томе, што се сам себи подругује, и на крају убија свота стрица-очуха, — убија та, у неку руку, случајно. j

Дубоку ову психолошку црту не схватише многи, иначе умни људи, који се усудише да стога, замерају Шекспиру! Међутим Дон Кихот, бедно створење, без икаквих средстава, без-- икаквих веза, матор, самохран, узима на себе да исправља неправде и заштићује: потиштене на земљи, који су му махом туђи. Што се пак први његов подвит против насиља завршује двоструком бедом невиности коју хоће да заштити, и што дарежљиви витез, у уверењу да се бори са влоковарним горостасима, наваљује на, ветрењаче, то њега нимало не буни. Комична страна тих призора. не мора да наше очи „одвраћа од њихова скровитот смисла. Човек, који би, приносећи неку жртву, стао да јој претходно испитује све могуће последице и да хладно оцењује корист свога поступка, тај би се тешко за нешто жртвовао. Хамлету се слично што не може десити: како да. он, са својим про-. ницавим. гипким, скептичким духом, упане у тако грубу потрешку! Не, он се неће тући са ветрењачама, он не верује у торостасе... али

он, уверени смо, не би на њих ударио ни онда, кад би уистину постојали. ; | j

245