Nova Evropa

Ј

Хамлету се не би мотло потодити ни TO да, попут Дон. Кихота, у бербеђиновој рукомији уочи Мамбринов шлем; но, уверени смо да, кад би се напрасно пред њим јавила оваплоћена. истина, да би се Хамлет једва решио признати да је то главом она, Истина.

Он би можда. рекао: »Ко знаг Можда ни са истином није ствар чиста, као ни са горостасима.« ~—

Ми се над Дон Кихотом смејемо: па, ипак, "који би од нас смео казати да је увек и у сваком случају знао да разликује брицину коситерну рукомију од врачева златног шлема ~

(Стога је важно за нас само једно: искреност и сила убеђења; сам резултат у рукама је усуда. Једино усуд може да нам покаже да ли се борисмо утварама, или с правим душманима, те каквим смо оружјем штитили своје главе. -

Наша је дужност, међутим, да се наоружамо и да се боримо.

ОЈ

_ данимљиво је промотрити одношаје масе, такозване људске гомиле. према Хамлету и Дон Кихоту.

Полоније, То вам је практичан, мада у исто време ограничен и брбљав старац. Он је изврстан управник, узоран отац, као што. сведоче инструкције које се по мудрости могу да мере са извесним наређењима губернатора Санча Пансе на острву Баратарији. У очима Полонија, Хамлет није толико сумахнут, колико детињаст, и кад у њему не би видео -огранак краљевске лозе, он би га презиpao ради његове савршене бескорисности, ради немогу ћности у њега да позитивно и практично примењује своје мисли. Познати привор о облаку између Хамлета и Полонија (Ш чин, П појава) подобан је да потврди ово наше мишљење, Нек нам буде допуштено навести га:

Полоније; Господару, краљица. би же лела. говорити с вама, и то одмах.

Хамлет. Видите ли онај облак, што готово изгледа као камила г

Полоније. Бога ми налик је на камилу; имате право.

Хамлет, Чини се, налик је на ласицу,

Полоније. Леђа као у ласице!

Хамлет. Или као кит...

Полоније. Сасвим као кит!

Хамлет. Е, па ја ћу доћи мојој мајци одмах.

Није ли јасно да је Полоније, у овом призору, у исто доба и дворанин који се улагује принцу, и разборит човек који неће да се опире слабуњаву и размажену детету: Полоније не узима назбиљ Хамлетове речи, и у томе има право; но он одвише полаже на своју проницавост, кад Хамлетово лудило хоће да објасни његовом љубављу према Офелији. У томе се он, очевидно, вара; но њетова оцена Хамлетова карактера остаје, опет зато, тачна. Хамдети

246