Nova Evropa
r
прљаве сељакиње, неће да верује својим рођеним 0 очима, и вели да ју је тако. преобразила злоба пакосног чаробника.
И ми смо, у току живота, наилазили Ha људе који су живог посвећивали пумишљеним Дулчинејама, или га жртвовали каквој османи, у којој назираху остварење свога, идеала; и кад се после уверише да је тај идеал једна. варка, они хтедоше да своје разочарање упишу у грех злим људима, случајностима, умал те не рекох: крачевима. Јест. ми смо гледали те људе, мн кад их са земље буде сасвим нестало, моћи ћемо ват лопити књигу историје, јер у Бој нећемо имати више што да читамо,
O каквој похотљивости 958, женском страном нема ни трага у Дон Кихоту;. сва његова маштања чиста су и безавлена, и ниј је можда претерано сумњати да ли се, у забитности душе своје, он уошће и нада коначном здружењу с Дулчинејом, или се можда ол тога здружења чак и плаши! |
А Хамлетег Зна ли он љубити Да ли је. домишљати њетов творац, тај дубоки зналац срца људскога, имао намеру да једног себичњака, једног скептичара, човека прожета танким отровом аналиве, као што је дански краљевић, снабде осећајем топле, предане љубавиг Нипошто. Шекспир није упао у таково противуречје, и умни читалац увериће се лако да Хамлет — похотљив и сладострастан човек — није заљубљен, него би просто хтео (мада му то не иде од руке) да га заљубљеним сматрају. То нам, уосталом, потврђује и сам Шекспир.
У првом призору трећег чина Хамлет вели Офелији:
0 сам Те некад љубио.« . Офелија. Одиста, господару, ви учинисте, те вам веровах, Хамлет. Ниси требала веровати... Ја те нисам љубио.
Изтоварајући последње речи, Хамлет је много ближи истини Но што и сам слути. Његова осећања према Офелији, невином и тотово светом бићу, или су циничка, или су просте фразе. Сетите се само његових двомислених израза, попут оног у призору о глуми на позорници, кад је моли да му допусти да јој.:. легне у крило. У свима својим односима према девојци, он као да има у виду једино самог себе, тако да у његову узвику: »О, нимфо, сети ме се у твојим молитвама« ми видимо само једно: његово савнање о својој болећивој немоћи — немоћи да љуби. То та сазнање приморава да готово сујеверно повија колено пред »светињом чистоће,«
Но, да оставимо на страну 1 мрке стране Хамлетове личности, нако нао,те стране, може бити, јаче занимају, у колико бу нам ближе и разумљивије... Покушајмо сада да оценимо оно што је у њему људеки-нормално и, према. томе, вечито. У Хамлету је оличено начело порицања, оно исто начело дакле, које нам други један велики песник очигледно приказује у Мефистофелу. И Хамлет је нека, врста Мефистофела, — но Мефистофела, сужња, који се врти у кругу живе
· 248