Nova Evropa

природе. чета ради ТБеТОВО порицање. може да. сумња. о добру, но ) нипошто 0, алу, с којим се непрестано упушта у борбу.

Хамлет сумња о добру; то значи да он двоуми о његовој истинитости и о њетовој искрености, и да му је противан не зато што је добро, нето зато што та држи за лажно добро а под чијом се обравином тек вешто крију и зло и лаж, вајкадашњи непријатељи добра. Хамлет се не смеје демонским и немилостивим кикотом Мефистофеловим; из најгорчег од његових подсмеја, извија се извесна сета, која нам говори о. његову унутрашњем јаду, и то нас измирује с њиме. Скептицизам Хамлетов није проста равнодушност, и у томе је његов значај и његова одлика. MO, не верује у неминовну победу истине, скептицизам се тај бори ипак неуморно с лажју, постајући тако важним поборником оне истине, у коју не може да верује до краја. Но у порицању. каотод и у огњу, крије се једна разорна сила, која има своје опасности; али како да се та сила обузда, како да се одмери граница пред којом треба да стане, кад је оно, што би имала да уништи, и оно, што би требала да поштеди,

често пута помешано и нераздвојно међу собом спојенаг: И овде наилазимо на више пута запажену трагичну страну човечјег живота: за делање потребита, је мисао. воља; но мисао и воља као да се разиђоше и сваким даном све то више разилазе JI

And thus the native hue of resolution Is sicklied over by the pale cast of thought...

(Смелости тако прирођена румен Поболева под бледилом мисли...)

опомиње нас Шекспир на уста Хамлетова. И тако на једној страни

стоје Хамлети, мисаона, свесна, понекад свезнајућа и свеобухватајућа но каткад и сасвим бескорисна и на непомичност осуђена бића: а на другој страни полубевумни Дон Кихоти, који су само утолико од користи људима и људском напретку, у колико пред собом виде тек једну ограничену тачку зреника, тачку која више пута и није онакова. какву је они виде.

У.

Један ентлески лорд. (побар судија у овом случају ) назвао је Дан Кихота узором правог џентлмена,. И доиста ако неизвештаченост и умереност у опхођењу може да се сматра као обележје такозваног васопитаног човека, Дон Кихот има потпуно право да се назове џентлменом. Он је прави хидалто, хидалто чак и онда, кад му обесна. војводина служавка, насапуни лице, тобоже да, ће га бријати, па се нагло уклони, а њега остави на цедилу »огревла у пени«. Простота његових манира долази отуда, што у њега нема никаква частољубља, па ни самоуважаваљња. Дон Кихот не износи никад своју особу; њему не пада ни на ум да се Хочопери. Хамлет, напротив, успркос своме високом пореклу и својој отменој спољашности, одаје

249