Nova Evropa

тентном, а онда је опет снажније провалила, Али-се може казати,; да су ренесанса, реформација, просвјетно-слободоумни покрету ХУШ стољећу те његова реакција у ХЛХ, па онда душевно гибање у чијој се средини ми данас налазимо, а које поближе одредити не можемо јер нам фали потребна хисторијска. перспектива, — да су све то дакле појаве једне те исте кризе. | - |

Филовофским би језиком могли ову кризу означити кризом у проблему вриједности, која у својим крајњим облицима доводи до онога што Ниче зове нихилизмом. Тим именом крсти он стање у којем владајуће највише вриједности постану без вриједности, — када завлада мишљење да је све што се збива бесмислено и узалудно. Нихилизам је дакле даљни развој песимизма. Услијед тога, дашто, што се највише вриједности колебају, постају несигурнима и реалније међу вриједностима, нижета, реда. С тим у најужој вези стојии пр облем вриједности.

Од безброја идеалних и материјалних објеката што нас окружују, добивају извјесни међу њима по нас особиту вриједност тиме што или физијолошки увјетују наш живот или та морално промичу. Интензивност којом ми тежимо за појединим добрима није увијек једнака. Туј утиче несамо степен обравованости на којем се тко налави, нето и прилике у којима се живи; па и појединац у разним добама, живота не цијени једнако разна. добра; штавише, посебна. расположења и особите ситуације могу врло одлучно мијењати његов суд о вриједности појединих добара. Одговорити на питање, којим ћемо добрима приписати највишу вриједност, како ћемо остала добра освртом на највише и релативно према осталим разредати, значи ријешити проблем вриједности Ово је филозофски проблем и, мислим, најдубљи а и најважнији од свију. Али не треба се у тој ствари обраћати само на дјела филозофа стручњака, јер они у својој ситничавости тај проблем често напросто игноришу и полажу већу важност. на друге проблеме, примјерице на проблем спознаје, Ипак су се сви велики филовофи бавили њиме, а поред њих и сви они који су за своје мишљење о свијету тражили и нашли израза у било којем облику људског умијећа. Морамо тако казати, јер бисмо иначе дошли до апсурдне тврдње, да Киркегард, Достојевски, Толстој, Ибсен, или, хоћемо ли још и више, Буда и Крист нијесу били филовофи. А баш у таковим „РАНовзорћјег штезропзађје=“ наћи ћемо за наш проблем највише материјала, То вриједи можда још нарочито за системе релитије јер ове у битности не можемо разликовати од праве филозофије, па је свака религија у својим дубинама филозофија, а, свака. филозофија у својим висинама, религија.

Иако је овај проблем првенствено филозофски, то ће ви о њем ипак сваки човјек који хоће да живи животом вишета реда морати дати рачуна, јер о том зависи да ли ће и каково ће имати мишљење о свијету. А не треба да нас од разматрања тога проблема одврати увјерење да. и онако нијесмо способни да дођемо до његова. ријешења, Туј може свако поћи својим путем, па је довољно и само настојање

263