Nova Evropa

третирам ово питање и да истакнем, да се крвавије и болније увриједе од ове, да је он представником њемачког империјализма, Ничеу није могло нанијети. У свом мукотрпном животу чуо је он о својој науци многу горку ријеч, и са много неравумијевања је она била, сусретана, но све је то он лако и са смијехом подносио; али ове увриједе поуздано не би могао нити хтио да поднесе. Он је већ за живота долазио у прилику да се руга што су гдјекоји, у свом неразумијевању, њетову филозофију називали „јункерском« па се итужи да су њетови непријатељи постали моћни искривљујући облик његове науке, тако да би се и његови најбољи пријатељи морали стидити дарова што им их он носи. Истина је, да би се из појединих изријека и ставака Ничеове филозофије могло причинити, ако се не узме обзир на његову дијелу науку, да има нешто оправданот на онаком мишљењу. Његова, је, наиме, филозофија у сваком погледу борбена, и прожета снагом, тако да он долази у прилику често да хвали ратове већ ради њихова, како он мисли, повољног опћет утицаја на човјечанство, и на његов развој унашријед, или да исказује своје симпатије за »милитаризам« и слично. Иако је Ниче често говорио само у слици, и под ратовима разумијевао бојеве духом, без — како каже — барута,. ипак се не може порећи да су њему и прави, крвави ратови били симпатични, јер је у њима гледао нешто снажнога и уједно средство с помоћу којер би се дао развити један тип бића виши од данашњег човјека. Али му нипошто нису могли бити симпатични ратови у служби њемачкога империјализма, нити се је он икако могао загријавати специјално за њемачки милитаризам, — нато нас упућује малоне свака страница. њетова обилног рада. Њему су требали ратови уопће, милитаривам као такав, а то добива, у свјетлу његове цјелокупне филозофије једно сасвим засебно значење, О тога су дакле стајалишта једнако мирне савјести и Французи и Енглези могли слати »Заратустру« своји м војницима, да у њима буде тим читањем вољу за рат, Значајно је ва Ничеа, да је он предвиђао да би Нијемци мовли покушати овако злоупотребљавати производе његова духа у корист своје политике, и то је констатовао овим ријечима у предговору свом дјелу »Воља, за моћу«: »Несувремено је, што је ово дјело написано њемачки, па бих волио да сам га написао француски, да не би изгледало да оно служи ојачању било какових аспирација њемачког царства. Данашњи Нијемци нијесу више мислитељи; нешто друго је њима мило и свиђа им се. Воља за моћу као принцип — то би они добро разумјели«. — Кад овако стоје ствари у том погледу, може ли се озбиљно свалити кривица за Рат на Ничеа, за који је он исто толико крив колико је крив и Крист за ону силну, невино проливену крв — Криста ради.

Не, Ниче није био њемачки националиста; он је хтио да буде добар Европејац а не њемачки »УајемАпдет« и његов политички стедо била је сложна и јединствена Европа. Било је чак ча-

303