Nova Evropa

И Леон XII је желео овакво измирење, п тражио је да се приближи Словенима својом енцикликом о Св. ћирилу и Методију.

Пре нето што ће говорити о Светој Стољици WM аустријском протекторату на Балкану, писац износи две карактеристичне црте потлачених народа у Аустрији. То су по његову мишљењу, две осетљивости: суревњива приврженост народној литургији, и чување народног поноса, Тим поводом, Г. Гојб тачно запажа откуда потиче неповерење православног дела ових народа према Ватикану и католицизму уопште. Аустрија, која је говорила: Ја сам католичанство, тежила је да се представи србијанском, црногорском и босанском становништву, као заштитница и предводница римске вере. У исто време радила је на томе, да наведе римокатоличку пркву да говори само латински у овим крајевима. Тако је та црква изгледала солидарна са. једном туђинском силом, коју је словенски Балкан мраио као ропску пратилицу германизма. Једна од главних идеја Леона ХИ била је да обори ту привидну солидарност. Утолико је пре он био за остварење Штросмајерове жеље, да се бар једном, после енциклике о Св, ћирилу и Методију, одслужи служба. на словенском језику у католичким црквама, Хрватске. Тиме је римска црква имала. да. покаже своје поштовање према, старом црквеном језику Словена. Папа је био, исто тако, и уз покрет далматинског свештенства које се борило за народну службу. Али се и ту дустрија испречила са својим неуморним аплеткарењем на све стране: у Риму, и код Далматинада. Према Ватикану јој је било оружје: руска опасност (» Аустрија се увек трудила да спречи зближење између Рима и Петрограда: имам о томе позитивних доказа«, рекао је једном кардинал Рампола француском отправнику послова де Монбел-у); али, старословенски молитвеници, казже Г. Гојб, које је Леон ХЛ штампао и слао с ону страну Јадрана, показивали су да се он није освртао на бечка ровења. Истина, те пошиљке су се губиле тотово увек на путу, а често још и пре поласка из Рима...

Обилазећи Аустрију, Рим је тражио додира са Оловенима, који су били одвојени од њега. Тако је 1886 закључен конкордат са Црном Гором, после директних преговора између Јована Сундечића, и кардинала Јакобинија. Закључење конкордата са Србијом упропастила је тада опет Аустрија: Прво је гледала да омете одлазак једног изасланика, кога је Штросмајер упутио у Србију по договору са Папом, и коме је доцније краљ Милан изјавио да је конкордат потреба за Србију. (»СОрбијино достојанство захтева, откако је проглашена за краљевину, да духовни поглавар 15.000 њених католика не станује на страни«.) Али Калноки је хвалисаво тврдио: »Да сам ја разговарао са Миланом о тој толико озбиљној ствари, он би свакако променио мишљење«. — Аустрија се међутим позивала на политички принцип, по коме би њена дужност била, да врши једну врсту контроле над србијанским католицима, пошто њима управља један аустријски епископ. Леон ХЛ ипак није на-

297